Antispomenik

Polovinom avgusta gradonačelnik Novog Sada je odbio zvanični zahtev „Udruge hrvatskih branitelja domovinskog rata 91.” iz Koprivnice da to udruženje „u Novom Sadu, negde na istaknutom mestu, postavi spomen-ploču u čast i slavu svim poginulim hrvatskim braniteljima i civilima u Domovinskom ratu“. Zahtev je glat odbijen, ali je nehotično provocirao složenije pitanje da li je kod nas moguć alternativni javni spomenik.

Ili,treba dizati samo klasične spomenike koji više opijaju nego što povezuju sa prošlošću? To su oni konjanici i naoružani ratnici koji su nicali na trgovima iskazujući snagu nacije i trijumf pobeda. Popovi osveštavaju i konje i jahače. Ako je spomenik mesto sećanja gde grupa pruža odgovor smrti, ali i gde nameće smisao živima, onda je antispomenik otpor ovim ritualnim nalozima. Klasični javni spomenici nikada ne mogu zameniti odgovorno sećanje zato što su jednodimenzionalna pamćenja i tumačenja prošlosti koja iskazuju prolazne ideologije onih koji ih dižu. Njima nasuprot, antispomenici nastoje da demonumentalizuju sveti prostor i pamćenje liše slave, koja šamuti i parališe neograničenim pijetetom. To čine ironijom, ali i novom višeznačnom simbolikom praznine i multiperspektivnošću koja uključuje i sećanja marginalizovanih. Ko ih nije posetio,može naći slike na internetu. Najpoznatiji antispomenik je Spomenik ubijenim Jevrejima Evrope američkog arhitekte Petera Ajzenmana, podignut 2005. godine.Sastoji se od 2.711 betonskih kocki različitog formata i visine, koje podsećaju na grobove,smeštenih na oko 13.000 kvadratnih metara u samom centru Berlina,blizu Rajhstaga. Sličan je i spomenik Johena Gerca iz 1986. u Harburgu koji čini 12 metara visoka aluminijumska tabla prekrivena tamnim slojem na kojoj stoji poziv građanima na više jezika da dodaju svoja imena antifašističkoj poruci. Zato što će njihovi potpisi vremenom nestati, ovde se radi o nekoj vrsti samorazarajućeg monumenta. Gerc drži da najbolji spomenik nije sam spomenik nego je to tek sećanje na nestali spomenik. Kod antispomenika je, dakle, sam posetilac spomenik. To je obeležje koje ne treba da teši nego da provocira, ne da čuva fiksirano nego da menja, ne da ga ignorišu prolaznici nego da podstakne njihovu reakciju.

Čemu sve to? Cilj je da sećanje na smrt ne propisuje obavezne poruke, kao kod slavnih nacionalnih spomenika nego da u globalizaciji decentrira i demokratizuje smisao. Izbegavati didaktičku logiku i demagošku krutost spomenika znači dopustiti posetiocima da sami iskažu lični stav prema usmrćenima. Ukoliko se na ovaj način shvati suština prostornog pamćenja, onda su spomenici simboličke preteče budućih zbivanja, a ne samo znamen prošlih. Imamo li u regionu apstraktni antispomenik strukturisan prazninom, ali i traumom? Imamo. To je Bogdanovićev „Kameni cvet“ u Jasenovcu. Nažalost, ovaj obrazac alternativnog sećanja ni izdaleka nije ugrozio klasičnog skamenjenog nacionalnog jahača. Novim nacionalnim državama višeznačnost antispomenika škodi. Korisniji su monumentalni nacionalni spomenici sa uprošćenom simbolikom. Nacionalno jedinstvo ne trpi simbolička lutanja,jer ova zbunjuju i kolebaju posetioce. Da bi poruka bila direktnija svi ističu vojnika, krst, krunu ili državni grb.

Zato je istoričar Martin Brošat i sumnjao u spomenike kao autentično svedočanstvo prošlosti i opominjao da ovi ogrubljuju razumevanje istorije u meri u kojoj ga podstiču. Klasični spomenik postaje vremenom arhaičan i umire, jer se novo doba ruga ne samo rigidnoj formi nego i njegovoj pretenziji na večnu istinu koju nameće kao fiksirana zvezda kolektivnog pamćenja, zapisao je američki anglista Džejms Jang. Njemu nasuprot, antispomenik je otvoren i sugeriše neizbežnu evoluciju pamćenja.

Treba da pokušamo da se sećamo drugačije i da potisnemo osvetnički potencijal zakavženih prošlosti koji neguju domaći ratni spomenici od teškog crnog granita. Ovi u 21. veku slave svest o dužnosti i spremnost na žrtvu podanika. U cilju mira, prošlost treba razoružavati antispomenicima zato što ovi podstiču neposlušno sećanje građana.Čak i da se udovoljilo zahtevu pomenute udruge s početka teksta, ili nekom recipročnom sličnom srpskom zahtevu u Zagrebu, ili bošnjačkom u Beogradu, opet to ne bi bili antispomenici. Tek kada sama država digne spomenik žrtvama vlastitog nasilja reč je o antispomeniku.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu