Антиспоменик

Половином августа градоначелник Новог Сада је одбио званични захтев „Удруге хрватских бранитеља домовинског рата 91.” из Копривнице да то удружење „у Новом Саду, негде на истакнутом месту, постави спомен-плочу у част и славу свим погинулим хрватским бранитељима и цивилима у Домовинском рату“. Захтев је глат одбијен, али је нехотично провоцирао сложеније питање да ли је код нас могућ алтернативни јавни споменик.

Или,треба дизати само класичне споменике који више опијају него што повезују са прошлошћу? То су они коњаници и наоружани ратници који су ницали на трговима исказујући снагу нације и тријумф победа. Попови освештавају и коње и јахаче. Ако је споменик место сећања где група пружа одговор смрти, али и где намеће смисао живима, онда је антиспоменик отпор овим ритуалним налозима. Класични јавни споменици никада не могу заменити одговорно сећање зато што су једнодимензионална памћења и тумачења прошлости која исказују пролазне идеологије оних који их дижу. Њима насупрот, антиспоменици настоје да демонументализују свети простор и памћење лише славе, која шамути и паралише неограниченим пијететом. То чине иронијом, али и новом вишезначном симболиком празнине и мултиперспективношћу која укључује и сећања маргинализованих. Ко их није посетио,може наћи слике на интернету. Најпознатији антиспоменик је Споменик убијеним Јеврејима Европе америчког архитекте Петера Ајзенмана, подигнут 2005. године.Састоји се од 2.711 бетонских коцки различитог формата и висине, које подсећају на гробове,смештених на око 13.000 квадратних метара у самом центру Берлина,близу Рајхстага. Сличан је и споменик Јохена Герца из 1986. у Харбургу који чини 12 метара висока алуминијумска табла прекривена тамним слојем на којој стоји позив грађанима на више језика да додају своја имена антифашистичкој поруци. Зато што ће њихови потписи временом нестати, овде се ради о некој врсти саморазарајућег монумента. Герц држи да најбољи споменик није сам споменик него је то тек сећање на нестали споменик. Код антиспоменика је, дакле, сам посетилац споменик. То је обележје које не треба да теши него да провоцира, не да чува фиксирано него да мења, не да га игноришу пролазници него да подстакне њихову реакцију.

Чему све то? Циљ је да сећање на смрт не прописује обавезне поруке, као код славних националних споменика него да у глобализацији децентрира и демократизује смисао. Избегавати дидактичку логику и демагошку крутост споменика значи допустити посетиоцима да сами искажу лични став према усмрћенима. Уколико се на овај начин схвати суштина просторног памћења, онда су споменици симболичке претече будућих збивања, а не само знамен прошлих. Имамо ли у региону апстрактни антиспоменик структурисан празнином, али и траумом? Имамо. То је Богдановићев „Камени цвет“ у Јасеновцу. Нажалост, овај образац алтернативног сећања ни издалека није угрозио класичног скамењеног националног јахача. Новим националним државама вишезначност антиспоменика шкоди. Кориснији су монументални национални споменици са упрошћеном симболиком. Национално јединство не трпи симболичка лутања,јер ова збуњују и колебају посетиоце. Да би порука била директнија сви истичу војника, крст, круну или државни грб.

Зато је историчар Мартин Брошат и сумњао у споменике као аутентично сведочанство прошлости и опомињао да ови огрубљују разумевање историје у мери у којој га подстичу. Класични споменик постаје временом архаичан и умире, јер се ново доба руга не само ригидној форми него и његовој претензији на вечну истину коју намеће као фиксирана звезда колективног памћења, записао је амерички англиста Џејмс Јанг. Њему насупрот, антиспоменик је отворен и сугерише неизбежну еволуцију памћења.

Треба да покушамо да се сећамо другачије и да потиснемо осветнички потенцијал закавжених прошлости који негују домаћи ратни споменици од тешког црног гранита. Ови у 21. веку славе свест о дужности и спремност на жртву поданика. У циљу мира, прошлост треба разоружавати антиспоменицима зато што ови подстичу непослушно сећање грађана.Чак и да се удовољило захтеву поменуте удруге с почетка текста, или неком реципрочном сличном српском захтеву у Загребу, или бошњачком у Београду, опет то не би били антиспоменици. Тек када сама држава дигне споменик жртвама властитог насиља реч је о антиспоменику.

Професор Филозофског факултета у Београду