Plac za obnovu vampirove vodenice

Zarožje – U jezivom polumraku šumovite dubodoline, kroz koju huči rečica Rogačica, s obližnjeg puta se nazire prastara drvena građevina. Bez krova, s trulim daskama umesto zidova. Na nekakvo kamenje svojim ostacima oslonjena da se ne sruči.

Put iznad nje asfaltni, prilično uzak, mesto prepoznatljivo po mostu žuto obojene ograde. Ali prilaz ka ovom zarušenom zdanju toliko strm i neuređen da se samo vešti i s dobrom obućom, uz pridržavanje za stabla, mogu spustiti do reke.

„To vam je naša Jagodića vodenica, čuvena po vampiru Savi Savanoviću”, pokazuje nam, ne baš ponosno, jedan od sedam njenih naslednika Slobodan Jagodić iz Zarožja kad smo, bez glogovog koca i belog luka, u smiraj dana neustrašivo sišli do nje.

Ponosio se Slobodan godinama što u ovo selo mnogi svraćaju da vide mlin gde se, po ovdašnjem narodnom predanju i Glišićevoj pripoveci „Posle devedeset godina”, pojavljivao najpoznatiji srpski vampir Sava. Zarožje se po tom neobičnom junaku pročulo. Seljani, pa i okolne opštine, pokušali su da od toga naprave turističku atrakciju. Ali sada, kad je ta vodenica u jadnom stanju, ovaj Jagodić ne krije sramotu zbog toga.

Zarušila se ta daščara na izmaku zime 2012. godine, bez krova ostala. Postade vampir Sava beskućnik, tumačili su taj događaj Zarožani. I od tog trenutka davnašnja građevina čeka obnovu. Uzalud je još prošle godine predsednik ovdašnje mesne zajednice Dragoman Jagodić najavljivao da postoji projekat o rekonstrukciji vodenice, te da će se nešto uraditi, uz obećanja da će nova biti ista kao stara. Tužna slika je, ipak, ostala nepromenjena.

A posetioci, kako kaže Slobodan Jagodić, i dalje svraćaju, silaze do Savine vodenice, mnogi bi i sada da je vide. – Pa kad vide, razočaraju se. Pre neki dan došlo oko 50 Šapčana, pun autobus. Rekoše mi pošto su ovo obišli: pokrenite akciju za obnovu mlina, i mi ćemo pomoći. Šta da im kažem kad i ja to silno želim. Eto, imam nekoliko hektara zemlje u blizini vodenice. Spreman sam da poklonim plac od pet ari onome ko bi Jagodića vodenicu obnovio – veli Slobodan, čiji deda Miloš Jagodić, uveren u priču da vampir svraća u vodenicu i davi ljude, nikad nije smeo sam da zanoći u njoj. To strahopoštovanje primetno je i kod već ostarelog Slobodana, koji, međutim, ne objašnjava glavnu stvar: kako bi potencijalni dobitnik placa nadomak mlina tu u kakvom sagrađenom objektu, ne razmišljajući o vampiru, bezbrižno spavao.

Jagodića vodenica, kao jedna od pet nekadašnjih podno izvorišta Rogačice, od davnina je mlela žito. Najduže je opstala, ali je zub vremena učinio svoje. I sada, kad poput kakve drvene utvare čami u mračnoj dubodolini, izaziva znatiželju, dok mit o vampiru ne nestaje. Zarožje, inače, ima 290 domaćinstava, ali zaselak Jagodići samo dvadesetak: u poslednjih nekoliko decenija iz njega se odselilo 12 porodica. Škola seoska je uređena, ali bez đaka. Vampir-turizam bio bi šansa da selo ne nestane. I krenulo je pre neku godinu u tom pravcu: počeše znatiželjnici da svraćaju, mediji raširiše priču o tajnama Savinog mlina, opština asfaltira deo seoskog puta. No zaruši se ta stara građevina i sad valja sve iz početka.

 – Razmišljao sam sa Miodragom Vujetićem, koji drži kafanu „Planinka“ na obližnjoj Gmiloj Priseci, da zajedno obnovimo Jagodića vodenicu. Dvojica mojih sinova imaju strugaru u Bajinoj Bašti, dali bi građu. Ali nije lako da se dogovorim sa ostalim naslednicima vodenice. Kad bih poveo akciju obnove, mislili bi da to radim iz svog interesa, jer je moje imanje tu najbliže, pa se ne bi složili. Zato molim opštinare u Bajinoj Bašti da ovo nekako reše, da nešto preduzmu kako bi mlin bio obnovljen. Mogla bi, zašto da ne, i opština sama da ga obnovi. Ionako su njeni predstavnici obećavali da će pomoći ovu turističku atrakciju – predlaže naš sagovornik, pa kazuje i jednu anegdotu o kojoj se u selu priča.

Prošle zime, na Jovanjdan koji ovde mnogi slave, trojica Valjevaca došli u goste kod jednog Zarožanina. U sitne sate reše da „isprobaju hrabrost”, pa, malo podnapiti, oko ponoći siđu do Savine vodenice. „O, Savo!”, vikali su pokraj mlina i smejali se. Odjednom, s druge strane neko se glasno odazvao na taj njihov poziv. Čuvši to, ovi „junaci” se iznenadiše, pa bržebolje utekoše iz gudure ka putu, pobegavši glavom bez obzira. Ispostavilo se da je jedan meštanin, vraćajući se sa slave kod komšije, preko obližnjeg mosta prolazio i na povike, zarad šale, odgovorio.

Branko Pejović