Mala pohvala jeseni

Iako rođena u julu, moja neznatnost nikada nije najbolje podnosila leto i uvek se u ovo doba godine radovala jeseni. Predstojeće godišnje doba mi se nakon avgustovskih žega, koje su mi ličile na svojevrsno prljanje veša, činilo kao kačenje na žicu tek opranog i iz mašine izvađenog rublja.

Uvek sam se pitao kako ikome može toliko da prija leto kao godišnje doba u kom je čak i vezivanje pertli, s obzirom na prateći znoj, zahtevan projekat.

Ili je opšta zaljubljenost u dane vrelog nevremena zataškanog sistematskim radovanjem suncu i aktivnom mogućnosti kancera kože, pa i uglavnom neuspešnim rashlađivanjem na plažama, puka posledica prestižnosti i blješteće marketinške upakovanosti turističkih aranžmana koji šalju na more?

O čemu bismo pričali ako ne o letnjem odmoru i koje fotografije kačili na društvene mreže ako ne slike nas, razgolićenih na nekoj od destinacija koje mnogo bolje zvuče i izgledaju nego što nude prilike za istinski odmor?

Dakako, naklonost prema letu može da bude i iskrenije prirode. Ili je stvar u tome što godišnja doba koja su prijatnija za telo nisu takva i za glavu. Dok su leto i zima sa svojim ekstremnim temperaturama „žanrovski“ čisti, proleće i jesen, iako blaženstvo za telo, sezone su kad se meša po tri godišnja doba u jednom, što baš i ne prija meteoropatama.

Zašto je onda proleće toliko popularnije od jeseni, budući da oba razdoblja godine spadaju u žanrovski mešane, prelazne periode, koji nude ravnodnevice, a vezuje ih i to što su sve skupoceniji, jer sve kraće traju?

Možda odgovor ima neke veze s preferiranjem ma kakve mladosti (proleće) naspram zrelosti (jesen), iako iole pametan čovek nikako ne bi voleo da se vrati u period života kada je bio mnogo lepši i imao neuporedivo više energije, ali sve to po cenu iskustva, strpljenja i mudrosti. A potonje osobine su – manjinske.

Nije tek tako jedna od najmudrijih modernističkih glava, Tomas Sterns Eliot, na početku „Puste zemlje“, napisala: „April je najsvirepiji mesec (…) meša uspomenu i žudnju.“

Za razliku od prolećne, ravnodnevica koja pada oko 23. septembra dolazi posle perioda u kojem vrućina smeta razmišljanju. Nije tako slučajno u nekim od najrazvijenijih ekonomija avgust poslovno mrtav, gde su kolektivni odmori ne samo normalna nego i jedina razumna stvar; mesec koji eventualno može poslužiti za pripremanje povratka u regularnu radnu atmosferu.

U svakom slučaju, avgust može poslužiti samo za manje ozbiljne timske projekte, kao što je, primenjeno na trenutne srpske okolnosti, rekonstruisanje vlade. Dotle će se ozbiljniji poslovi – recimo, samo njeno (ne)funkcionisanje – odvijati u ozbiljnijim mesecima.

Ako bi neko na ovo kazao da ne treba unapred biti toliko negativan, odgovor bi bio da rekonstruisanje ne može biti ozbiljno dok god toliko traje i dok je god primarna njegova stavka stranačka raspodela sektora.

Kao i za sve, kriterijumi za izbor omiljenog godišnjeg doba višestruki su i različiti. Izgleda da dobar deo ljudi omiljena godišnja doba bira ne s obzirom na svoje afinitete nego u odnosu na vlastita ograničenja, na primer u zavisnosti od toga da li je čovek meteoropata ili nije.

Dalje, kao što ima čeljadi zaljubljene u određenu ideju bez obzira na kontekst u kom se ona odvija, i onih koji se uvek bore za neku manjinsku, tako postoje ljudi sa unapred zacrtanim omiljenim godišnjim dobima i oni što vazda čeznu za nečim čega trenutno nema, po principu:

„Kad će više proći ove vrućine… Jesen je previše siva, jedva čekam zimu… Kad će više da ogreje, jedva čekam proleće… Dosta je bilo proleća, hoću na more“.

I onda, hvala Bogu, ponovo dođe jesen.