Мала похвала јесени

Иако рођена у јулу, моја незнатност никада није најбоље подносила лето и увек се у ово доба године радовала јесени. Предстојеће годишње доба ми се након августовских жега, које су ми личиле на својеврсно прљање веша, чинило као качење на жицу тек опраног и из машине извађеног рубља.

Увек сам се питао како икоме може толико да прија лето као годишње доба у ком је чак и везивање пертли, с обзиром на пратећи зној, захтеван пројекат.

Или је општа заљубљеност у дане врелог невремена заташканог систематским радовањем сунцу и активном могућности канцера коже, па и углавном неуспешним расхлађивањем на плажама, пука последица престижности и бљештеће маркетиншке упакованости туристичких аранжмана који шаљу на море?

О чему бисмо причали ако не о летњем одмору и које фотографије качили на друштвене мреже ако не слике нас, разголићених на некој од дестинација које много боље звуче и изгледају него што нуде прилике за истински одмор?

Дакако, наклоност према лету може да буде и искреније природе. Или је ствар у томе што годишња доба која су пријатнија за тело нису таква и за главу. Док су лето и зима са својим екстремним температурама „жанровски“ чисти, пролеће и јесен, иако блаженство за тело, сезоне су кад се меша по три годишња доба у једном, што баш и не прија метеоропатама.

Зашто је онда пролеће толико популарније од јесени, будући да оба раздобља године спадају у жанровски мешане, прелазне периоде, који нуде равнодневице, а везује их и то што су све скупоценији, јер све краће трају?

Можда одговор има неке везе с преферирањем ма какве младости (пролеће) наспрам зрелости (јесен), иако иоле паметан човек никако не би волео да се врати у период живота када је био много лепши и имао неупоредиво више енергије, али све то по цену искуства, стрпљења и мудрости. А потоње особине су – мањинске.

Није тек тако једна од најмудријих модернистичких глава, Томас Стернс Елиот, на почетку „Пусте земље“, написала: „Април је најсвирепији месец (…) меша успомену и жудњу.“

За разлику од пролећне, равнодневица која пада око 23. септембра долази после периода у којем врућина смета размишљању. Није тако случајно у неким од најразвијенијих економија август пословно мртав, где су колективни одмори не само нормална него и једина разумна ствар; месец који евентуално може послужити за припремање повратка у регуларну радну атмосферу.

У сваком случају, август може послужити само за мање озбиљне тимске пројекте, као што је, примењено на тренутне српске околности, реконструисање владе. Дотле ће се озбиљнији послови – рецимо, само њено (не)функционисање – одвијати у озбиљнијим месецима.

Ако би неко на ово казао да не треба унапред бити толико негативан, одговор би био да реконструисање не може бити озбиљно док год толико траје и док је год примарна његова ставка страначка расподела сектора.

Као и за све, критеријуми за избор омиљеног годишњег доба вишеструки су и различити. Изгледа да добар део људи омиљена годишња доба бира не с обзиром на своје афинитете него у односу на властита ограничења, на пример у зависности од тога да ли је човек метеоропата или није.

Даље, као што има чељади заљубљене у одређену идеју без обзира на контекст у ком се она одвија, и оних који се увек боре за неку мањинску, тако постоје људи са унапред зацртаним омиљеним годишњим добима и они што вазда чезну за нечим чега тренутно нема, по принципу:

„Кад ће више проћи ове врућине… Јесен је превише сива, једва чекам зиму… Кад ће више да огреје, једва чекам пролеће… Доста је било пролећа, хоћу на море“.

И онда, хвала Богу, поново дође јесен.