Ne zanimaju je ni pare ni slava

Radim kao mašina, našalila se tokom intervjua za naš list glumica Mira Banjac. Pre nego što je doputovala u Niš, gde na 48. festivalu glumačkih ostvarenja gostuje sa dva filma – „Kad padne noć“ Gorana Paskaljevića i „Mamaroš“ Momčila Mrdakovića, u Hrvatskoj je završila snimanje filma „Mirni ljudi“ Ognjena Sviličića, a od Srđana Dragojevića dobila na čitanje scenario za njegov novi film.

Po dolasku u grad na Nišavi, publika ju je nagradila za glumca večeri. Priznanje žirija ne očekuje, a drago joj je što je dobila poverenje gledalaca jer, kako kaže, ona bez publike ne postoji.

– Kada vas publika nagradi, to znači da ceni i ono što ste ranije radili. Publika nikad ne sme da se potceni. Ona je uvek u pravu, bez obzira gde igrate: u Americi, Meksiku ili Obrenovcu. Uvek morate da date najbolje. Publiku ne možete da slažete – tvrdi.

Publika voli da vas gleda. Ali vi ne volite da gledate sebe na velikom platnu. Zašto?

Zato što sam matora. To je mala ženska sujeta (smeh). Ali nisam sebe gledala na platnu ni kad sam bila mlađa. Glumac uvek ima strah kako je odigrao neku ulogu. U pozorištu odmah osetite šta se uradili, a film se pravi u montaži. Nikada ne znate šta će, od onoga što se snimili, da ostane u filmu. To je više vrsta odgovornosti nego sujete.

Zato nemate svoju omiljenu ulogu?

Neću da mislim da treba da odlučim koja mi je omiljena uloga. Ako bi je imala to bi me podsetilo da starim i da spremam kofere. A to ne želim.

Šta treba da ima uloga da biste reditelju rekli „da“?

Mora da ima nešto što prepoznajem: mentalitet, karakter, mogućnost za moju kreativnost. Retko kada sam odbila ulogu. Ako me reditelj zove, to znači da mu trebam. Moj profesor glume Jurij Rakitin, godinu dana nas je učio samo epizodnu ulogu. Rekao nam je: „Ko ne zna epizodu da igra, taj neće znati ni veliku ulogu“. U epizodi, u jednom ili dva kadra, morate da pokažete šta znate. Veličina uloge za mene nikada nije bila merilo, već zadatak, reditelj sa kojim radim, tema o kojoj film govori i da li sam ja toj priči potrebna.

Koliko vam je važan partner?

Veoma. U teatru, pogotovu. Želim da vidim oči glumca. Na filmu vam je potreban partner koji zna filmska sredstva, da može da vam ih ponudi, da mu odgovorite, da nadogradite ono što reditelj želi.

Partneri su vam bili Miodrag Petrović Čkalja, Slobodan Aligrudić, Zoran Radmilović, Bata Stojković… Dobro ste se razumeli?

Bata, Zoran i ja smo se dobro razumeli zato što smo mi u „Ateljeu 212” živeli kao jedna porodica. Za nas nije bilo iznenađenja. Znali smo kako ko diše. Sa Čkaljom sam radila njegov poslednji film „Ruski car“. On je želeo da baš ja igram sa njim u tom filmu. To je tužna priča koju sam prepoznala u godinama koje mene sada stižu.

Film „Lepota poroka“ je ostao u sećanjima mnogih, između ostalog, i po vašoj ulozi. U filmu ste izgovarali repliku: „Život sam dala za naturizam, a vi za šta ste?“. Jeste li dali život za glumu?

Jesam. Gluma je ceo moj život. Van toga imam samo svoju porodicu i prijatelje koji su proizišli takođe iz posla.

A šta Vam je vratila gluma?

Sve mi je vratila. Gluma mi je vratila onoliko koliko sam umela da dam. Izašla sam iz pozorišta bez ijedne rane. Mene apsolutno niko nije povredio. Nisam se posvađala ni sa jednim glumcem. To znači da sam imala sreće da radim sa pravim ljudima.

I trajete i dalje...

Imam neku sremačku snagu i višak energije. Sada su mi 84 godine i imam male, tihe strahove. Mene više ne zanimaju ni slava ni pare. Važno mi je da ne budem sama, već da budem korisna, da se ne odvojim od ljudi i da ne počnem da tonem u godine koje su ozbiljne. Na vreme sam se sporazumela sa svojim godinama. Trudim se da ne budem smešna žena, da ne tražim ono što mi ne pripada ni kao ženi, ni kao majci, ni kao glumici. To je ravnoteža koju morate da nađete i koja dolazi s iskustvom.

Imam otpor prema Americi

Vaš novi film „Mamaroš“, između ostalog, govori i o ostvarenju američkog sna. Da li ste ikada razmišljali o odlasku u Holivud?

Ne. Imam otpor prema Americi. Moj otac je bio Amerikanac. Sa 22 godine se venčao sa mojom majkom, iako nije znao ni reč našeg jezika. Kada sam imala četiri godine on se vratio u Ameriku i nikada ga više nisam videla. Moja baba i tetka, koje su iz Amerike, svađale su se sa njim na engleskom. Imam otpor prema tom jeziku i tom narodu.

Tasovac bi na pravi način vodio kulturu

Ovih dana pratimo rekonstrukciju vlade i očekujemo novog ministra za kulturu? Kakav nam ministar treba?

Bilo ko da dođe, on neće moći da uradi ništa ako država ne uradi svoj posao. Nije problem u parama, već u stavu prema kulturi. Pare su samo posledica odnosa prema kulturi. Ne može samo kultura da plaća ceh siromaštva. Najsiromašnija je zemlja bez kulture i duha. U utemeljenoj državi kojoj stremimo nadam se da će kultura imati važno mesto.
Bilo bi dobro da Ivan Tasovac prihvati mesto ministra kulture jer njegova ličnost odgovara toj funkciji. Smatram da bi na pravi i častan način mogao da vodi našu kulturu.