Portret bez rama: Ivan Tasovac

Definitivno je sve bilo drugačije pre 12 godina, kada je Ivan Tasovac kročio u Beogradsku filharmoniju. Uključujući i njegovu frizuru. Doduše, blajhao se on i tada, kao mlađani direktor, ali valjda nije bio dovoljno raščupan, te i sada, u 47. godini, drži da je to krucijalni razlog zbog čega tada Filharmoniju nisu slušali ako ne kao Acu Lukasa, a ono bar kao Acu Pejovića. Zatekao je tada Tasovac svega 39 melanholičnih godišnjih pretplatnika. Valjda su se ljudi sklanjali od pljuska.

U sezoni 2012–13, člansku kartu Filharmonije zakupilo je 4.290 fanova klasike, u koje Tasovac, onako kaluđerski skroman, ne računa ulaznice prodate za pojedinačne koncerte. Hajde, zamislite sada zemlju Srbiju u kojoj izvođače koncertne muzike gleda više ljudi nego Zvezdu i Partizan zajedno?

Ako je, dakle, uspeo da ubedačenim violinistima ubrizga energiju „Beogradskog sindikata“, šta bi se tek dogodilo da upravlja Ministarstvom kulture? Tako su pomislili Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, kada su počeli da zajednički ubeđuju natapiranog, ekscentričnog menadžera, koji izgleda kao da je stavio prst u pokvareni šteker, da se prihvati resora kulture u remontiranoj Vladi Srbije.

Ali, to je samo spoljašnja manifestacija buntovnog, trofaznog umetnika, koji je Beogradsku filharmoniju okrenuo naopačke. Čuveni pijanista proizveden je u svetskom moskovskom konzervatorijumu „Čajkovski”, pa i taj ruski link nabacuje još jednu kontroverzu na dramaturški složeni lik Fantoma iz Filharmonije, koji je, slažu se jednoglasno svi „kulturni radnici” – od uličnih svirača do akademika – uspeo nemoguće: da zemlji, čije ćerke sanjaju da imaju noge, grudi i digitron Nataše Bekvalac proda, za sve pare, Šopena i Štrausa.

Tasovac je dugo pregovarao i sa Ivicom i sa Acom o uslovima ulaska u kaljugu srpske politike jer su sva trojica od početka pretpostavljali da bi njegova pojava u Drugom dnevniku, u fotelji između Velje Ilića i Jovana Krkobabića, zaista predstavljala kulturološki šok. Doduše, prilično zabavan. Birači, naime, ne bi znali da li je reč o sednici kabineta ili svetskoj franšizi „Ja imam talenat”.

Međutim, sva trojica su znali još nešto: da osim džepova, za šta je zadužen mladi Lazar u resoru finansija, treba napuniti i ispražnjene duše građanki i građana ovdašnjih, te je resor kulture, sudeći po izboru Tasovca, jedan od prioriteta montažne vlade. Ovde bih citirao samoga sebe: Tasovac će za novu vladu značiti isto što i Stradivari za Kremonu: ozbiljnost, umetničku ekstravaganciju i elitizam globalnih razmera.

Ali, novac je, kao u svakoj operi s tužnim krajem, ključni razlog zapleta. A love u budžetu za kulturu, nema pa nema.