Prokleta je ...

"Prokleta je Amerika i zlato što sjaaa..." Ko za ovu pesmu nije čuo, pod hitno bi trebalo da se raspita i da je nauči, mnogo je dobra. Jer stvarno, ta Amerika, u kojoj upravo danas proslavljaju Dan nezavisnosti, čime li toliko privlači ljude da odu i zauvek tamo ostanu? Filozofski posmatrano, meni je tu najubedljiviji svetonazor ponudio Radovan Treći – američka vrata dihtuju, kaže, kao nijedna druga. I brisači. Biće da je to. Malo stručnijim rečnikom rečeno, to je ambijent sa milionima dobrih kombinacija posla, zarade i mogućnosti da se novac vrlo ugodno potroši. Pravna država. Što se nepravde tiče, isprave ponekad i to. Čak i ovu zlu i zlosrećnu američku politiku prema Kosovu i Metohiji, ako je iko bude temeljno ocrnio, verovatno će najbolje to učiniti baš oni sami. Naravno, ko zna kada, ali će se to verovatno desiti pre nego što mi Srbi skupimo snage da do koske ogolimo istinu o Ratku Mladiću. No, zašto bismo mi to uopšte radili, nismo mi maltretirali crnce.

Bilo da je volite ili ne, ima jedna stvar u vezi sa Amerikom koju bi svako – levičar, desničar, ili populista – od srca (sebi) poželeo: tamo su plate najveće, a nezaposlenost skoro najmanja na svetu, samo četiri i po odsto prošle godine. Ipak, ni levičarima ni populistima ne bi se dopalo to što se ovaj impresivni rezultat postiže skoro bez ikakve uloge radničkih sindikata, kojih u Americi skoro da i nema. Poređenja radi, kolektivne ugovore u Švedskoj ima preko osamdeset, a u Americi u privatnom sektoru jedva osam odsto zaposlenih. Ali šta sad smetaju sindikati, pitaće se mnogi. Pa smetaju, jer jaki sindikati po pravilu teže da podignu plate visoko iznad produktivnosti, a kada u tome uspeju, vlasnici firmi odmah smanjuju investicije, time koče i budući privredni rast i rast budućih plata! Irska je postala "tigar" tek kada se okanila te prakse i kada su svi ključni igrači – poslodavci, država i sindikati potpisali da plate nigde, čak ni u privatnom sektoru, neće rasti brže od produktivnosti. I tako dolazimo do pravog odgovora na pitanje – zašto su u Americi najveće plate? One su najveće zato što Amerika ima najveću produktivnost rada, i tačka.

No, šta nam, osim jakih sindikata, garantuje da plate ne zaostanu za rastom produktivnosti? Garantuje ekonomska teorija, koja kaže da zaostajanje plata ne može biti ni masovna ni trajna pojava. To se firmama ne isplati, jer kada svi uspore rast plata onda prodaja počne da pada, a tada prvi na udaru bude – profit! U toj plemenitoj nameri, dakle, da maksimalno povećavaju sopstveni profit, firme vode računa da plate u proseku rastu barem koliko produktivnost.

Iskustva, naravno, potvrđuju teoriju, ali ukazuju da se ovo izjednačenje plata i produktivnosti postiže ciklično, a ciklusi, bogami, mogu potrajati. Upravo sada, Amerika prolazi kroz "minus" fazu, u kojoj su skoro sav rast produktivnosti pojeli oni generalni direktori sa godišnjim platama od po nekoliko miliona dolara, dok izgleda da ostalima plate zaostaju za produktivnošću. Ali ni u ovim (odista nepravednim) vremenima, iz Amerike se niko ne sprema da ode, a naročito se niko ne sprema na povratak u zemlje gde jaki sindikati garantuju rast plata iznad produktivnosti rada ili tamo gde država reklamira svoj najnoviji razvojni budžet.

Mora se reći i to da u Americi ljudi rade više nego igde drugde. U svakoj američkoj seriji gledamo kako im se radno vreme završava tek duboko u noć, dok se privatni razgovori vode skoro isključivo po toaletima, prosto neverovatno. No, i podaci to potvrđuju. U proseku, Amerikanci godišnje rade sedam nedelja duže od Evropljana i retko idu na neko duže letovanje ili zimovanje.

A mi? Mi ove godine za letovanje nismo uspeli ni da zaradimo, pa uzimamo kredite. A razvijamo se tako što donosimo razvojni budžet (iz koga će nam, red bi bio, dati pare za otplatu kredita). Produktivnost nam raste po stopi od pet-šest, a plate dvadesetak odsto godišnje i tako već pet godina zaredom. Jedino su prošle godine rasle još i više, ali to je bilo zbog predizborne kampanje, ništa programski. Celokupan rast plata dugujemo državi, sindikati nisu ni stigli da se istaknu. I gle čuda, strani investitori nas nešto izbegavaju. Pa, šta? Još bi samo falilo da i mi počnemo da radimo do duboko u noć, a Srbija – daleko bilo – da postane kao Amerika. Ko bi onda s njima vodio Kosovski boj po splavovima, pevajući "Prokleta je ..."

Profesorka Ekonomskog fakulteta,
članica Centra za liberalno-demokratske studije