Miris mladosti

"Vjeruj u ljubav jer ljubav je sve...", mazio je Oliver svojim prozuklim glasom putnike punog autobusa koji je jurio novom istarskom cestom u obliku slova Y. Red Oliver, red Tereza – zna se šta paše vremešnijim Beograđanima kojima prezimena ovih pevača nisu potrebna, a mlađima ionako ništa ne bi značila. Turistička firma koja drži do toga da je nagradna trodnevna ekskurzija po takozvanoj hrvatskoj Toskani bolja reklama od medijske, dobro zna kako gostima da ugodi.

Počev od ljupkog hotela u Baderni, na polovini puta između Poreča i Pazina, preko sveznajućih i duhovitih lokalnih vodiča, sestara Ive i Petre Baldaš, izleta brodićem od Poreča do Rovinja, pa do flaše šampanjca svakom gostu. Da mu se nađe za put.

Ako i prevaziđu neprijatan osećaj nakon minulog rata, mnogi dobitnici ove nagrade odustanu u startu uz objašnjenje: "Ne isplati se za tri dana mlatiti se po autobusu dva puta po deset sati".

E pa isplati se. Isplati se čak i ako vas, kao što je nas, u Opatiji dočeka kiša, u Rovinju vam ona prodre do gole kože, a poslednjeg dana, u Puli, kao za inat vas isprati sunce. Isplati se kako god, jer je sve organizovano tako da se za minimum vremena vidi i doživi maksimum. Pa i da nije tako organizovano, opet bi se isplatilo, tek da vidite da li je sve na mestu kako ste ostavili, pre 17 godina.

Sve je na mestu

Jeste. Kamen je na kamenu, ploča je do ploče, crkve i kašteli nisu ni mrdnuli, slavoluci i dalje streme nebu, venecijanski stil nije ustuknuo pred nekim modernijim, trgovi su isto široki, ulice jednako uske, veš se još suši između škura, možda čak onaj isti veš od pre 17 godina.

Ima, doduše, novih kafića, tušta i tma, picerija, restorana, juvelirnica, galerija, prodavnica sa firmiranom robom, ali ništa od toga ne štrči, sve tu paše kao dobro upasovan novi kamen u patiniranom prstenu.

Ne brinite za Opatiju, ne da se ta vremešna otmena dama, vilovita, parkovita i cvetovita. Stari dobri "Kvarner" još je zagledan u more, a nova dobra Severina, iliti severgreen, izazovno doziva sa bilborda na obali, dok tinejdžeri na ulici pevuše melodiju iz one njene čuvene ličke štikle sa prošlogodišnjeg "Evrosonga".

Ne brinite ni za Poreč, ni za Plavu i Zelenu lagunu, ni za Vrsar, ni za Koversadu, za Rovinj naročito ne brinite, ni za Pulu... Makli se nisu, samo su dobili koju sedu, što im odlično pristaje.

Jedino su se mladi tamo malo obezobrazili, a dokaz je komentar jednog momka na našu složnu beogradsku družinu: "Auuu, pa ovo je neko udruženje penzionera!" E pa nije baš.

Ako ništa drugo, bar se nismo držali za ruke kao oni uveli bledoliki severnjaci koji su, kao u školi, strogo dvoje po dvoje ulazili u Eufrazijevu baziliku. A učiteljice – nigde.

Šalimo se, naravno, vrlo su ljubazni i stariji i mlađi, pokatkad čak i preko mere.

Ukoliko vas baš ne odvedu u ulicu za koju pitate, "polomiće se" da vam objasne, a kad izlazite iz radnje u kojoj niste kupili ništa, zahvaljuju vam što ste uopšte ušli. Ni po čemu se ne bi reklo da smo se ikada mrko pogledali, pa verovatno i nismo.

Lepo kaže Oliver

Ruku na srce, imamo dosta sličnosti i to niko ne može da nam oduzme.

Kada smo u centru Pule, na putu ka Areni, naišli na neke radove, Petra je to šarmantno prokomentarisala: "Ne znam kako je kod vas, ali kod nas čim počne sezona turizma, grad postaje veliko gradilište!"

Nešto kasnije odvela nas je do nekih obližnjih konzerviranih zidina iskopanih ispod temelja srušene zgrade na čijem je mestu trebalo da bude podignuta nova. Ustanovljeno je da su to ostaci Herkulovog hrama iz prvog veka koji opovrgavaju neke ranije arheološke pretpostavke, a istovremeno je na tom mestu iskopano i 1.800 amfora.

Epilog: investitor nesuđene zgrade je u zatvoru, a amfore vađene po danu, nestajale su noću. Šta će i kad dalje biti s iskopinom – ne zna se.

Ono što je mnoge Beograđane oduševilo, to su putevi poput ogledala, savršeno obeleženi pravci i mnogobrojni tuneli sveže okrečeni, bleštavi, sa kompletnom pratećom elektronikom, uključujući i takozvanu pametnu signalizaciju.

Ukratko, putevi pravac – Evropa. Sa tim nema zavitlavanja. A onda i odgovarajući vozni park: "alfe", "fordovi", "pežoi", "audiji", "tojote"... U tom društvu "punto" i "golf" dođu kao sirotinjski prevoz.

Neki od svetskih putnika naše složne družine dali su ustvrditi da nijedno more na svetu ne miriše kao naše. Stvarno su rekli naše. Slatki mali lapsus.

Ali nije miris mora ono zbog čega jače lupa srce čim se krene na ovaj put. Ni miris čempresa, ni ribe, ni marinade, ni bele malvazije, ni crnog terana, ni istarskih tartufa, ni popločanih ulica, ni skalina, ni crkvenih zvona, ni cveća na balkonima, ni sunca, ni meseca... nego svega toga zajedno pretočenog u miris – mladosti.

Ili kako to kaže Oliver: "Potroši san mladost, i dušu i tilo, a sve lipo ča je bilo, u pisni se zbilo..."

--------------------------------------------------------------------------

Koliko košta

Da li je skupo? Pa relativno. Ne, koliko smo očekivali. Ne mora se platiti soba u hotelu pedesetak, može i petnaestak evra u privatnom smeštaju. Pardon: za 100 evra dobije se oko 720 kuna, pa računajte.

A u kunama je to otprilike ovako: kugla sladoleda 4, kafa 10, isto i ožujsko pivo, pica 30–60, mešana riba za dve osobe 180, porcija škampa 90, piletina na žaru 60, bečka 65, biftek sa tartufima 100...

I to ne negde bez veze, nego u porečkom "Forumu", nasred centralnog trga. Istina, to su predsezonske cene, mada oni kažu da se neće mnogo menjati ni u sezoni, što im je teško poverovati.