Мирис младости

"Вјеруј у љубав јер љубав је све...", мазио је Оливер својим прозуклим гласом путнике пуног аутобуса који је јурио новом истарском цестом у облику слова Y. Ред Оливер, ред Тереза – зна се шта паше времешнијим Београђанима којима презимена ових певача нису потребна, а млађима ионако ништа не би значила. Туристичка фирма која држи до тога да је наградна тродневна екскурзија по такозваној хрватској Тоскани боља реклама од медијске, добро зна како гостима да угоди.

Почев од љупког хотела у Бадерни, на половини пута између Пореча и Пазина, преко свезнајућих и духовитих локалних водича, сестара Иве и Петре Балдаш, излета бродићем од Пореча до Ровиња, па до флаше шампањца сваком госту. Да му се нађе за пут.

Ако и превазиђу непријатан осећај након минулог рата, многи добитници ове награде одустану у старту уз објашњење: "Не исплати се за три дана млатити се по аутобусу два пута по десет сати".

Е па исплати се. Исплати се чак и ако вас, као што је нас, у Опатији дочека киша, у Ровињу вам она продре до голе коже, а последњег дана, у Пули, као за инат вас испрати сунце. Исплати се како год, јер је све организовано тако да се за минимум времена види и доживи максимум. Па и да није тако организовано, опет би се исплатило, тек да видите да ли је све на месту како сте оставили, пре 17 година.

Све је на месту

Јесте. Камен је на камену, плоча је до плоче, цркве и каштели нису ни мрднули, славолуци и даље стреме небу, венецијански стил није устукнуо пред неким модернијим, тргови су исто широки, улице једнако уске, веш се још суши између шкура, можда чак онај исти веш од пре 17 година.

Има, додуше, нових кафића, тушта и тма, пицерија, ресторана, јувелирница, галерија, продавница са фирмираном робом, али ништа од тога не штрчи, све ту паше као добро упасован нови камен у патинираном прстену.

Не брините за Опатију, не да се та времешна отмена дама, виловита, парковита и цветовита. Стари добри "Кварнер" још је загледан у море, а нова добра Северина, илити severgreen, изазовно дозива са билборда на обали, док тинејџери на улици певуше мелодију из оне њене чувене личке штикле са прошлогодишњег "Евросонга".

Не брините ни за Пореч, ни за Плаву и Зелену лагуну, ни за Врсар, ни за Коверсаду, за Ровињ нарочито не брините, ни за Пулу... Макли се нису, само су добили коју седу, што им одлично пристаје.

Једино су се млади тамо мало обезобразили, а доказ је коментар једног момка на нашу сложну београдску дружину: "Аууу, па ово је неко удружење пензионера!" Е па није баш.

Ако ништа друго, бар се нисмо држали за руке као они увели бледолики северњаци који су, као у школи, строго двоје по двоје улазили у Еуфразијеву базилику. А учитељице – нигде.

Шалимо се, наравно, врло су љубазни и старији и млађи, покаткад чак и преко мере.

Уколико вас баш не одведу у улицу за коју питате, "поломиће се" да вам објасне, а кад излазите из радње у којој нисте купили ништа, захваљују вам што сте уопште ушли. Ни по чему се не би рекло да смо се икада мрко погледали, па вероватно и нисмо.

Лепо каже Оливер

Руку на срце, имамо доста сличности и то нико не може да нам одузме.

Када смо у центру Пуле, на путу ка Арени, наишли на неке радове, Петра је то шармантно прокоментарисала: "Не знам како је код вас, али код нас чим почне сезона туризма, град постаје велико градилиште!"

Нешто касније одвела нас је до неких оближњих конзервираних зидина ископаних испод темеља срушене зграде на чијем је месту требало да буде подигнута нова. Установљено је да су то остаци Херкуловог храма из првог века који оповргавају неке раније археолошке претпоставке, а истовремено је на том месту ископано и 1.800 амфора.

Епилог: инвеститор несуђене зграде је у затвору, а амфоре вађене по дану, нестајале су ноћу. Шта ће и кад даље бити с ископином – не зна се.

Оно што је многе Београђане одушевило, то су путеви попут огледала, савршено обележени правци и многобројни тунели свеже окречени, блештави, са комплетном пратећом електроником, укључујући и такозвану паметну сигнализацију.

Укратко, путеви правац – Европа. Са тим нема завитлавања. А онда и одговарајући возни парк: "алфе", "фордови", "пежои", "аудији", "тојоте"... У том друштву "пунто" и "голф" дођу као сиротињски превоз.

Неки од светских путника наше сложне дружине дали су устврдити да ниједно море на свету не мирише као наше. Стварно су рекли наше. Слатки мали лапсус.

Али није мирис мора оно због чега јаче лупа срце чим се крене на овај пут. Ни мирис чемпреса, ни рибе, ни маринаде, ни беле малвазије, ни црног терана, ни истарских тартуфа, ни поплочаних улица, ни скалина, ни црквених звона, ни цвећа на балконима, ни сунца, ни месеца... него свега тога заједно преточеног у мирис – младости.

Или како то каже Оливер: "Потроши сан младост, и душу и тило, а све липо ча је било, у писни се збило..."

--------------------------------------------------------------------------

Колико кошта

Да ли је скупо? Па релативно. Не, колико смо очекивали. Не мора се платити соба у хотелу педесетак, може и петнаестак евра у приватном смештају. Пардон: за 100 евра добије се око 720 куна, па рачунајте.

А у кунама је то отприлике овако: кугла сладоледа 4, кафа 10, исто и ожујско пиво, пица 30–60, мешана риба за две особе 180, порција шкампа 90, пилетина на жару 60, бечка 65, бифтек са тартуфима 100...

И то не негде без везе, него у поречком "Форуму", насред централног трга. Истина, то су предсезонске цене, мада они кажу да се неће много мењати ни у сезони, што им је тешко поверовати.