Nauka počiva na poverenju

(Komentar na članak Dušana Teodorovića, „Papazjanija od  engleskih fraza kao naučni rad”, „Politika”, 10. septembar)

Kolika smo provincija i koliko nam je znanje skučeno, svedoči i članak profesora Teodorovića „Papazjanija od engleskih fraza kao naučni rad”, Politika, 10. 09. 2013, rubrika „Šta da se radi”). To potvrđuje i većina komentara u „Politici onlajn” povodom ovog članka. Profesor je izvrgao ruglu način vrednovanja naučnog rada i dovodi u pitanje razne metode ocenjivanja, koje su uslovno prihvaćene u svetu. Da li se profesor zalaže za to da naučnici jednostavno i dalje sede po institutima i ne objavljuju ništa, kao što je do sad često, prečesto bio slučaj? Da filozofi štampaju svoje knjige u lokalnim samizdatima, plaćaju, naravno, štampu sami, da književnici, slično, kod svog štampara štampaju sve što im izađe iz pera? Da mi svi, sami za sebe, uživamo u svojoj „genijalnosti” koju niko nije video i da se dičimo gomilama knjiga i članaka objavljenim u našoj lokalnoj fotokopirnici? Priznajem, meni bi to godilo takođe, mada, da bih to i učinio, potrebno mi je da sasvim verujem u svoju genijalnost i da mi spoljašnji svet zaista ništa ne znači. Većina nas nije takva i većina nas vrednost života nalazi kako u samom sebi tako i u odnosu sa ostalim ljudima. Da bismo našli same sebe, izgleda mi da sami sebi nismo dovoljni. A taj spoljašnji svet zahteva kompromis upravo u sferi vrednosti.

Problem vrednovanja naukepostoji i taj problem je u samoj njenoj srži. Ne postoji naučni metod kojim bi se utvrdila vrednost naučnih stavova, to jest, da uprostim, naučnih tvrdnji, pronalazaka. Njihova vrednost se dokazuje u praksi, koja nekad kasni čak i više stotina godina. S druge strane, nauka je socijalni konstrukt, dakle društvena intelektualna disciplina koja se procenjuje u odnosu na to da li društvo shvati, vidi, razume ili odbaci. Sama „suština” naučnog proizvoda, čak i da je odmah shvaćena, nije ključna u društvenom priznavanju vrednosti naučnog otkrića ili stava. Za to je vezan i problem objavljivanja rezultata naučnog rada, koji je poznat od davnina; moderan značajan događaj, kog bi profesor morao da se seti jeste afera „Sokal” (Social Text 46/47, pp. 217–252 (1996). Ona upućuje na problem publikovanja i indirektno na problem same nauke ili kvazinauke. Od onda je publikovano na stotine komentara na temu publikovanja i vrednovanja nauke. Zašto je sad ovo kod nas frustrirajuća novost i poziv na linč nekih koji pokušavaju da problem reše? Problem se ne može rešiti jednim jednostavnim potezom, a možda je i fundamentalno nerešiv. Interesantno jeste, zabavno, takođe, ali zakasnelo i na niskom nivou. I najzad to je grubo kršenje etike objavljivanja i naučne komunikacije koja zapravo počiva svojim ogromnim delom na poverenju. Izdavač nikad neće doći u vašu laboratoriju da proveri da li ste vi eksperiment zaista uradili ili ste sve izmislili. Na hiljade članaka se objavljuje mesečno, više miliona godišnje i istinitost tvrdnji se nikada ne proverava. To poverenje nameće ogromnu moralnu obavezu, mamutsku obavezu poštovanja kodeksa naučnog rada i komuniciranja. I pored prevara, koje se svake godine otkrivaju, nauka počiva na poverenju. Izneveriti to poverenje znači urušiti samu nauku.

Postoji potreba da se naučni rad ipak nekako vrednuje. Impkt faktor (IF), h-indeks (H-I) i tuce drugih metoda merenja, mere u najboljem slučaju približno samo ono što „mere”, a nikad celokupnu „naučnu” vrednost naučnog prizvoda. To su ili čitanost članka (IF) ili „produktivnost i rezultirajući odraz” (H-I) proizvoda, to jest naučnog rada ili članka.

Problem nije samo naš, srpski. Nemačka DFG (Deutsche Forschungsgemeinschaft) izdaje sistematski preporuke kako vrednovati naučni rad, a institucije u Engleskoj, Francuskoj, Americi čine slično. Nije samo nauka žrtva teškoća procenjivanja vrednosti. Vrednovanje književnosti, filozofije, umetnosti nameće se ne kao normativna dužnost u susretu s njima već kao i sam cilj bavljenja njima. Problemi neće biti rešeni potpuno ako ipak prihvatimo, ali kritički, metode vrednovanja naučnog stvaralaštva. Ali zbog toga što su samo parcijalna rešenja moguća, stimulisati oholo lenstvovanje naučnika ili nastaviti s objavljivanje u „samizdat” edicijama, nastaviti sa izdavanjem knjiga ili sličnog materijala štampanim bez prethodnih stručnih recenzija – a što je naša, srpska, uhodana rutina već decenijama – nije baš nikakvo rešenje.

Profesor univerziteta