Kako pobediti Kremlj

U seriji izjava, odluka, sporazuma i nesuglasica kojima su nas u protekloj nedelji zasipali izveštači sa samita lidera zemalja G-8, pomalo po strani od sveopšte vreve ostala su razmišljanja o onome što će uslediti kada sa glavne političke scene odu ruski predsednik Vladimir Putin, njegov američki kolega Džordž Buš i britanski premijer Toni Bler. A to vreme sasvim je blizu. Bler odlazi uskoro, Buš i Putin sledećeg proleća...

"Pred nama je složena etapa", priznao je na marginama samita i sam Putin. Rusiji već u decembru predstoje parlamentarni izbori. Biće to pravi uvod i u predsedničko ogledanje zakazano za mart 2008. u kojem aktuelni šef države neće učestvovati. "Ja neću kršiti Ustav, a neću to dozvoliti ni bilo kome drugom",  potvrdio je Putin novinarima, ne propustivši priliku da ponovi kako neće dozvoliti nikakvo spoljno uplitanje u ruski politički život. "Pobediće onaj kome birači ukažu najveće poverenje, i imaćete posla sa onakvom Rusijom kakvu izaberu njeni građani", zaključio je.

Niko neće u gubitnike

Interesantno je da svetski analitičari više spekulišu o tome šta će raditi Putin kada napusti Kremlj, nego kako će u budućnosti funkcionisati država koja se nalazi u punoj političkoj i ekonomskoj ekspanziji. Sa druge strane, na domaćem terenu, rasprave o tome kako se na izborima uspešno nositi sa Kremljom i koga kao takmaca suprotstaviti miljenicima centrale na Crvenom trgu –  vicepremijerima Sergeju Ivanovu i Dmitriju Medvedjevu, ili nekom trećem... – sve su učestalije. Opozicione partije pokušavaju da nađu međusobni zajednički jezik ulazeći pri tome i u sasvim neverovatne kombinacije poput one koju je nedavno iznela Irina Hakamada, jedan od lidera Saveza desnih snaga, a koja predviđa bezuslovno okupljanje svih pripadnika opozicije – komunista, liberala, demokrata, pa čak i pokreta sa samih krajeva političke scene – pod zajedničku zastavu.

Negde uoči predizborne kampanje 2004. Boris Nemcov, takođe jedan od lidera desnice, izjavio je: "Vreme je da se spremamo za izbore, ali ne ove koji su pred nama, nego za one koji će doći 2008". Izgleda da je njegov apel političkim istomišljenicima otišao u vetar. Jer do danas, takozvana, demokratska opozicija nije ruskim biračima predstavila ni jednog konkretnog kandidata. Ako je Irina Hakamada te 2004. žrtvovana zarad puke potrebe da i demokrate imaju pretendenta za predsednički tron, danas takve gubitničke uloge teško ko želi da se prihvati.

Međutim, za megdan su zato spremni provereni fajteri Genadij Zjuganov, lider komunista, Vladimir Žirinovski, predvodnik liberalno-demokratske partije i, eventualno, Grigorij Javlinski, lider "Jabloka". Svi ostali u ovoj priči, mada su pitanju zvučna imena, za sada, deluju tek kao statisti. Bivši premijer Mihail Kasjanov, bivši guverner Centralne banke Rusije Viktor Geraščenko, bivši šahovski šampion Gari Kasparov... Mnogo veće šanse nemaju ni književnik i disident Vladimir Bukovski, ni predsedavajući Saveta Federacije Sergej Mironov. Svi oni više deluju kao iznuđeno rešenje i teško da bi mogli da se nose i sa Zjuganovom i Žirinovskim a kamoli sa predstavnikom Kremlja. Opreznost sa kojom nastupaju to najbolje potvrđuje.

Kasno za obračun

Vratimo se na trenutak samitu G-8. Na završnoj konferenciji za novinare Vladimira Putina među okupljenim novinarima se iznenada pojavio mlađi čovek i počeo da deli pamflete u kojima se poziva na "rušenje diktature u Rusiji". Putin je reagovao munjevito, od momka je zatražio jedan od pamfleta, da bi potom i njemu i prisutnima mirno održao lekciju o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti Rusije i demokratiji uopšte.

Da li je već sada kasno za "obračun opozicije sa Kremljom"? Reklo bi se da vremena nema mnogo, ali još je manje valjanih ideja. "Duh putinizma" izuzetno je jak i, što je najvažnije, utemeljen na rezultatima. Pitanje je i koliko je želja da se taj duh menja zaista prisutna. U tom svetlu bi trebalo posmatrati i sveprisutno "pronalaženje novog posla za Putina", kako na svetskom tako i na domaćem planu. Svaka promena sa sobom nosi novu neizvesnost, pogotovo promena na čelu najveće države na svetu.

O tome je nedavno govorio i Vladimir Žirinovski. Po njemu, sadašnji prvi čovek Kremlja mogao bi preuzeti funkciju generalnog sekretara Saveta za bezbednost RF, izuzetno značajnog tela koje se sastaje svakoga ponedeljka i na kojem se, uz učešće najviših državnih činovnika, razmatraju aktuelna pitanja unutrašnje i spoljne politike. Putin bi u tom slučaju, po Žirinovskom, delovao kao neka vrsta "paralelnog" šefa države, naravno uticajnijeg od onog "pravog".