Kao klinac bio sam opčinjen Gandijem

Ne postoji ništa magičnije od stvaranja jedne pesme, rekao je jednom prilikom slavni britanski pevač, kantautor i instrumentalista Piter Gebrijel. Osnivač uticajnog engleskog sastava „Dženezis” delić te „opipljive” magije podeliće sa beogradskom publikom 5. oktobra u Kombank areni. Jedan od najautentičnijih autora u svetu savremene muzike, iza koga su milioni prodatih ploča, silne nagrade, humanitarni rad, podsetiće ovdašnju publiku na jedan od svojih najuspešnijih albuma u karijeri, „So” iz 1986. godine.

U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” Gebrijel otkriva da se veoma raduje dolasku u Beograd:

– Znam koliko se u Srbiji ceni muzika. Nadam se da će biti uzbudljivo! Kada smo sa ovom turnejom prošle godine svirali po SAD nisam bio siguran da ću toliko uživati. Jer tu je ceo bend, sa kojim sam snimio i izvodio taj album svojevremeno, i počinjemo sa akustičnim setom, potom prelazimo na elektronski deo, i onda izvodimo „So” u celini. To vam je kao jelo: počnete sa predjelom, onda dolazi glavno jelo, a ako to preživite najslađe je za kraj, desert!

Pre nekoliko dana izašao je vaš novi album „And I`ll Scratch Yours”. Vaše pesme izvode mnogi umetnici: od Dejvida Birna, Brajana Ina i Rendija Njumana, do Lua Rida, sastava „Arkejd fajr” i Lesli Fajst. Iako je izlazak albuma, posle silnih problema, pomeran, da li ste zadovoljni rezultatom?

Jesam, iako smo ostali bez nekih umetnika koji su isprva pristali da snime moje pesme. Za razliku od Dejvida Bouvija, koji nije ni želeo da radi na albumu, Nil Jang i „Rejdiohed” trebalo je da snimaju, međutim odustali su, zbog čega se sve odužilo. Ali, „upali” su Džon Artur i Lesli Fajst, koji su uradili sjajne verzije mojih pesama. Nadam se da će Kejt Buš uskoro čuti novu verziju našeg dueta „Don`t Give Up”.

Uvek ste težili da vaša muzika bude drugačija…

Kao slušalac volim muziku koja mi nudi drugačiji zvuk i uvodi me u neki novi svet. Isto to pokušavam da ostvarim i kada pravim svoju muziku. Da stvorim drugačiju atmosferu i raspoloženje.

Dok ste predvodili bend „Dženezis”, slušaoce ste želeli da povedete u svet snova. Kakvog sveta se sećate kada pomislite na „Dženezis”?

Sveta odrastanja. Mi smo tu grupu osnovali dok smo još bili u školi, i imali po 15-16 godina. Kao i svako ko se seća svojih tinejdžerskih dana, osećam neku toplinu i radost, ali shvatam i koliko sam se promenio.

Mnogo se pričalo o ponovnom okupljanju „Dženezisa”, ali Vas u tim pričama nikad nije bilo?

Voleo bih da uradim film o albumu „The Lamb Lies Down on Broadway”, jer mislim da bi to bilo veoma zabavno i već sam pričao sa nekoliko reditelja. Kada su me pre dve godine pozvali oko povratničkih koncerata „Dženezisa”, razmišljao sam da pristanem, jer je bilo reči o samo nekoliko nastupa. Međutim, kako se to pretvorilo u pravu turneju, odustao sam. To je kao kad se ponovo vidiš sa starim školskim drugarima – lepo je videti ih, ali ne želiš baš da živiš sa njima šest meseci…

U tim „Dženezis” danima bili ste poznati po upečatljivoj, ponekad i šokantnoj scenskoj pojavi. Smirili ste se?

Prosto, sazreo sam i želeo da sve radim drugačije. I dalje volim da se igram sa vizuelnim efektima, ali ne na sebi. Ukus mi se, valjda, menjao kako sam stario.

Zahvaljujući vama svet je upoznao žanr „world music”. Otkud interesovanje za muziku sa različitih meridijana i kako ste, uprkos silnim usponima i padovima, uspeli da više od tri decenije održite festival WOMAD?

Mislim da smo tri puta bili na ivici bankrotstva, ali izvukli smo se iz finansijskih nevolja. Bila je to borba, ali svrsishodna. Znate, počeo sam da se bavim muzikom svirajući bubnjeve i uvek su me fascinirali ritmovi različitih kultura. Kao pevaču uvek su mi se dopadali ti prelepi vokali, puni strasti, emocija, naročito iz Afrike. I kada smo počeli sa tom pričom pre mnogo godina, niko nije znao za te umetnike. Zato sam i došao na ideju da napravimo festival i predstavimo ih sve. Festival je do sada održan u 40 zemalja sveta i ponosan sam na to. Mislim da je važno pokušati da razumete različite kulture. Tako se i borimo protiv rasizma. Umetnost pomaže ljudima da bolje razumeju jedni druge. Ona je lepak koji spaja ljude, bez obzira na rasu, pleme…

Kao pionir u digitalnoj distribuciji muzike, i tvorac prvog servisa za daunloud, kakav je Vaš stav o nesmanjenom ilegalnom preuzimanju fajlova?

Veći i popularniji umetnici, i pored svega, ugodno preživljavaju sve ovo. Ali, problem je sa ne toliko poznatim umetnicima, primera radi, sa onima sa naše „world music” etikete, jer oni ne dobijaju svoj procenat od prodaje albuma i ne mogu sebi da priušte da im muzika bude jedina profesija, jer novca nema. Lepo je što svako može zahvaljujući tehnologiji da pristupi svemu što ga interesuje besplatno, ali mora da se nađe način da se podrže nekomercijalni umetnici. Da onlajn servisi plaćaju muzičare, kao diskografske kuće.

Osnovali ste nevladine organizacije, koje se bore za ljudska prava i mir. „Kada poštujete prava drugih, vlada mir”, rekli ste jednom, pričajući o ratu u Iraku. Ali, neki svetski lideri to nisu shvatili…

Ta rečenica i danas odzvanja, jer toliko je strašnih stvari na svetu. Tona posla na tom polju je pred nama, a ja verujem u moć ljudi. Svojevremeno sam kontaktirao i sa vašim Srđom Popovićem, koji ima organizaciju za nenasilnu borbu… Kao klinac, bio sam opčinjen Gandijem. Oduvek sam bio protiv nasilja u bilo kom obliku.

Šta vam je onda značila nagrada „Čovek mira” Nobelovog komiteta?

Više nego bilo šta drugo. To je bio najlepši kompliment za sav posao koji sam radio na polju ljudskih prava, borbe protiv rasizma, ratova…

-----------------------------------------------------------

Skorseze je jedan od najboljih reditelja

Filmska muzika je neizostavni deo Vaše karijere. Nagrađivana je muzika za filmove „Ptičica” (Alan Parker) i „Poslednje Hristovo iskušenje” (Martin Skorseze). „Pasiju” za Skorsezeov film smatrate svojim najboljim ostvarenjem?

Da, to mi je definitivno najbolja filmska muzika, a znam i mnogo ljudi koji će reći da je „Pasija” hiljadu puta bolja od bilo koje moje ploče. Prosto, tu sam radio sa sjajnim timom, a i imao sam, iako sam služio tuđoj viziji, neverovatnu slobodu. Najpre, bila je to instrumentalna muzika, koja vas oslobađa direktne poruke kroz stihove, a Skorseze je, osim što je jedan od najboljih reditelja, i veliki ljubitelj muzike, od koga sam dobio jedno jedino uputstvo – da muzika istovremeno bude stara i savremena. I desilo se nešto neverovatno, što se inače ne radi – muziku sam napravio pre snimanja filma, i on bi je puštao dok je snimao scene…

-----------------------------------------------------------

Nisam tip za paparace

Iako tvrdite da je Vaš status superzvezde trajao svega nedelju dana, i da ste kao neko ko nije toliko popularan lišeni pritiska i osećate se slobodnije, mediji Vas i dalje prate u stopu. Letos su engleski tabloidi bili puni fotografija sa Vašeg porodičnog odmora na Sardiniji…

Letujem na tom mestu već 15 godina i prvi put se desilo da su me slikali, izuzimajući moje venčanje. Bio sam iznenađen, jer nisam baš tip na kome bi paparaci mogli da zarade. Ne vredim toliko da bi se oni maltretirali. Ali, moram da priznam da se u tom trenutku osećate prepadnuti. Pogotovo, što na toj plaži nije bilo nikog osim moje porodice, i došao je jedan par, koji se pretvarao da su ljubavnici. Mnogo sam se iznervirao, jer su počeli sve da nas slikaju, čak i moje unučiće, što je protivzakonito. Mogao bih da ih tužim, ali bilo bi to maltretiranje. Užasno je živeti tako stalno, bez prava na privatnost.