Džon Kenedi je ubijen slučajno

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Kako se približava 50-godišnjica atentata na Džona Kenedija, 35. predsednika SAD (ubijen je u Dalasu, Teksas, sa dva metka, u otvorenoj predsedničkoj limuzini), i pored mnogobrojnih komemoracija, poluvekovni pomen će svakako iznova raspiriti mnogobrojne kontroverze o događaju koji je još duboko u svesti Amerikanaca.

O atentatu je dosad napisano više od hiljadu knjiga, od kojih većina opovrgava zvaničnu istinu: da je ubica, 24-godišnji Li Harvi Osvald predsednika ubio sam, da nije imao pomagača, a da je kao ubeđeni marksista (tri godine je živeo u Sovjetskom Savezu) verovao da će ako ubije predsednika – srušiti američki sistem.

I inače sklonim „teorijama zavere” još od formiranja svoje nacije, Amerikancima je ubistvo Kenedija najveća od svih, to je „majka svih zavera”. I danas je oko 80 odsto njih uvereno da je atentat sve samo ne ono što je, posle nešto manje od godinu dana, utvrdila predsednička komisija sa šefom Vrhovnog suda Erlom Vorenom na čelu.

U ostalim verzijama postojala su dva atentatora, ubistvo su izvršili agenti CIA na nagovor potpredsednika Lindona Džonsona, mafija zbog toga što je Kenedijev brat Robert pokrenuo istragu protiv njenih kumova, KGB, Fidel Kastro, direktor EF-Bi-Aja Edvard Huver... Sastavljena je čak i lista od 103 svedoka koji su „zgodno” preminuli ili pod sumnjivim okolnostima izvršili samoubistvo.

Ovih dana, kao prva lasta uoči poluvekovnog pomena, pojavila se nova knjiga, koja se od onih „zavereničkih” razlikuje po tome što sa jedne strane potvrđuje da nije bilo zavere, a sa druge osporava zvaničnu verziju Vorenove komisije (i komisije koje su paralelno organizovali CIA, Ef-Bi-Aj, javni tužilac Robert Kenedi, Pentagon i Stejt department).

Džejms Reston mlađi (70), publicista sa 16 knjiga (inače sin čuvenog novinara „Njujork tajmsa” Džejmsa Restona), svoje najnovije delo naslovio je „Slučajna žrtva: Džej-Ef-Kej, Li Harvi Osvald i prava meta u Dalasu”.

U njoj tvrdi da je najjednostavnije objašnjenje o atentatu, ono njegovo, i najtačnije: da Osvald nije nišanio Kenedija, nego da je hteo da ubije ličnost koja je fatalnog novembarskog dana 1963. bila na prednjem sedištu predsedničke limuzine – guvernera Teksasa Džona Konelija (koji je tom prilikom ranjen metkom koji je prošao kroz Kenedijev vrat). Ovu tezu Reston je prvi put izneo još 1988, u obimnoj (600 strana) biografiji teksaskog guvernera, tome je bila posvećena i jedna naslovna strana poznatog nedeljnika „Tajm”, ali nije izazvala veliku pažnju.

Autor se nada da ovoga puta hoće. Primedbe da podgrevanjem svoje stare teze želi da profitira uoči 50-godišnjice, on je u četvrtak, na promociji knjige u vašingtonskom „Vilson centru” (čiji je viši istraživač već tri decenije), odbacio objašnjenjem da pola veka od atentata doduše jeste povod, ali da su glavni razlog za novu knjigu –nove činjenice do kojih je u međuvremenu došao.

Reston, koji ima i trogodišnje iskustvo vojnog obaveštajca (taj posao obavljao je i u inostranstvu), polazi od Osvaldovog takođe trogodišnjeg službovanja u vojsci (bio je marinac), iz koje je prvo sporazumno (časno) otpušten, da bi otpusnica naknadno bila preinačena u „nečasnu”, što znači otkaz umesto sporazumnog raskida.

Ovo drugo u američkoj praksi i zakonima nekih saveznih država ima isti tretman kao i dokazano krivično delo. Po federalnim propisima, nečasno otpušteni nemaju nikakve beneficije veterana, a i zabranjeno im je posedovanje vatrenog oružja, što je ovde jedno od osnovnih građanskih prava.

Suočen sa ovim obrtom, svestan da će ga ova kvalifikacija pratiti celog života, da će teško nalaziti posao, Osvald piše pismo tadašnjem sekretaru Ratne mornarice Džonu Koneliju u kome traži da se njegov slučaj preispita i otkloni učinjena mu nepravda.

Odgovor mu je stigao posle tri meseca, na koverti sa nasmešenim licem Konelija koji je upravo vodio kampanju za guvernera Teksasa. A u odgovoru, on birokratskim jezikom poručuje da je slučaj preneo u nadležnost svog naslednika na mestu mornaričkog sekretara.

Naslednik je međutim po svemu sudeći taj predmet stavio ad akta, dok je Osvald svoj gnev usmerio na zemljaka, koji je dobio guvernerske izbore. Reston smatra da Osvald nije mogao da ima političke motive da ubije jednu važnu ličnost, nego samo lične. „Tako težak zločin mora bude izvršen sa jakim razlogom.”

„Koneli je postao meta njegove frustriranosti i mnogo je svedoka Osvaldove opsesivne mržnje prema Koneliju. Njegova supruga koju je doveo iz Rusije, Marina, tri puta je svedočila da je baš guverner bio meta njenog supruga, a to je potvrdilo i nekoliko njenih poznanika iz zajednice ruskih emigranata u Dalasu”, objašnjava Reston.

Zašto je onda Vorenova komisija ignorisala ta svedočenja?

Reston i za to ima spreman odgovor: „Razlozi su politički, Komisija nije mogla da javnosti proda objašnjenje da je takva veličina kao što je predsednik Kenedi bio samo slučajna žrtva, kolateralna šteta.”

Sa druge strane, Reston iznosi i dokaze da su i Osvald i njegova supruga bili veliki obožavaoci Kenedija.

Nova je i njegova druga teza: da bi Kenedi izbegao drugi metak i preživeo da toga dana, zbog svoje stare povrede leđa, nije nosio specijalni korset, koji ga je držao uspravnim čak pet sekundi posle pogotka u vrat, što je Osvaldu omogućilo da svoj snajper repetira i ispali drugi, fatalni metak. Guverner Koneli je odmah pao u krilo svoje supruge. Reston je Kenedijev korset lično ispitao u Nacionalnim arhivama, gde se čuva.

A zašto, posle prvog metka, videvši da je pogodio Kenedija, nije prestao da puca? Objašnjenje za ovo je psihološko i poznato je svakom vojniku: kad se u takvoj situaciji nešto započne, po pravilu se ne prekida.

Restonov glavni argument protiv teorije zavere je sam Osvald. „Besmislica je da bi neka strana vlada ili domaća služba za atentat angažovala tako jadnog, beznačajnog i mentalno poremećenog čoveka i u ruke mu dala oružje poručeno preko poštanskog kataloga. To je apsolutno nemoguće.”

Uostalom, potvrda za to su i okolnosti u kojima je atentator, posle samo oko 45 minuta, uhapšen. Pošto je sišao sa 6. sprata sedmospratnice koja je bila magacin školskih udžbenika (to je danas administrativna zgrada, a šesti sprat je pretvoren u muzej sa eksponatima o atentatu), prvo je otišao do kuće, a zatim počeo da besciljno tumara dalaskim ulicama. Uplašio se, međutim, kada ga je zaustavio jedan policajac, koga je ubio pištoljem, što izazvalo veliku poteru za njim i brzo hapšenje.

Osvalda je dva dana kasnije, dok je premeštan u drugi zatvor, ubio Džek Rubi, vlasnik jednog noćnog kluba, kome je zbog toga izrečena smrtna kazna, ali nije izvršena, jer je preminuo od raka pluća dok je čekao na odobreno mu drugo suđenje. Njegovo motiv je zvanično bio osveta Kenedija, ali i to je, zbog Rubijevih veza sa mafijom, bio povod za nove teorije zavere.

Reston je objasnio i zašto Osvald nije odabrao drugo vreme i mesto da ubije guvernera (putovanje u otvorenom automobilu sa predsednikom video je kao priliku, pa je bez mnogo razmišljanja krenuo u akciju), a na primedbu izrečenu u „Vilsonu” – da, čak i ako je u pravu, pogađa u središte mita o Kenediju – odgovorio je: „Naprotiv, to što je slučajna žrtva samo povećava njegovu važnost i produbljuje tragediju.”