Џон Кенеди је убијен случајно

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Како се приближава 50-годишњица атентата на Џона Кенедија, 35. председника САД (убијен је у Даласу, Тексас, са два метка, у отвореној председничкој лимузини), и поред многобројних комеморација, полувековни помен ће свакако изнова распирити многобројне контроверзе о догађају који је још дубоко у свести Американаца.

О атентату је досад написано више од хиљаду књига, од којих већина оповргава званичну истину: да је убица, 24-годишњи Ли Харви Освалд председника убио сам, да није имао помагача, а да је као убеђени марксиста (три године је живео у Совјетском Савезу) веровао да ће ако убије председника – срушити амерички систем.

И иначе склоним „теоријама завере” још од формирања своје нације, Американцима је убиство Кенедија највећа од свих, то је „мајка свих завера”. И данас је око 80 одсто њих уверено да је атентат све само не оно што је, после нешто мање од годину дана, утврдила председничка комисија са шефом Врховног суда Ерлом Вореном на челу.

У осталим верзијама постојала су два атентатора, убиство су извршили агенти ЦИА на наговор потпредседника Линдона Џонсона, мафија због тога што је Кенедијев брат Роберт покренуо истрагу против њених кумова, КГБ, Фидел Кастро, директор ЕФ-Би-Аја Едвард Хувер... Састављена је чак и листа од 103 сведока који су „згодно” преминули или под сумњивим околностима извршили самоубиство.

Ових дана, као прва ласта уочи полувековног помена, појавила се нова књига, која се од оних „завереничких” разликује по томе што са једне стране потврђује да није било завере, а са друге оспорава званичну верзију Воренове комисије (и комисије које су паралелно организовали ЦИА, Еф-Би-Ај, јавни тужилац Роберт Кенеди, Пентагон и Стејт департмент).

Џејмс Рестон млађи (70), публициста са 16 књига (иначе син чувеног новинара „Њујорк тајмса” Џејмса Рестона), своје најновије дело насловио је „Случајна жртва: Џеј-Еф-Кеј, Ли Харви Освалд и права мета у Даласу”.

У њој тврди да је најједноставније објашњење о атентату, оно његово, и најтачније: да Освалд није нишанио Кенедија, него да је хтео да убије личност која је фаталног новембарског дана 1963. била на предњем седишту председничке лимузине – гувернера Тексаса Џона Конелија (који је том приликом рањен метком који је прошао кроз Кенедијев врат). Ову тезу Рестон је први пут изнео још 1988, у обимној (600 страна) биографији тексаског гувернера, томе је била посвећена и једна насловна страна познатог недељника „Тајм”, али није изазвала велику пажњу.

Аутор се нада да овога пута хоће. Примедбе да подгревањем своје старе тезе жели да профитира уочи 50-годишњице, он је у четвртак, на промоцији књиге у вашингтонском „Вилсон центру” (чији је виши истраживач већ три деценије), одбацио објашњењем да пола века од атентата додуше јесте повод, али да су главни разлог за нову књигу –нове чињенице до којих је у међувремену дошао.

Рестон, који има и трогодишње искуство војног обавештајца (тај посао обављао је и у иностранству), полази од Освалдовог такође трогодишњег службовања у војсци (био је маринац), из које је прво споразумно (часно) отпуштен, да би отпусница накнадно била преиначена у „нечасну”, што значи отказ уместо споразумног раскида.

Ово друго у америчкој пракси и законима неких савезних држава има исти третман као и доказано кривично дело. По федералним прописима, нечасно отпуштени немају никакве бенефиције ветерана, а и забрањено им је поседовање ватреног оружја, што је овде једно од основних грађанских права.

Суочен са овим обртом, свестан да ће га ова квалификација пратити целог живота, да ће тешко налазити посао, Освалд пише писмо тадашњем секретару Ратне морнарице Џону Конелију у коме тражи да се његов случај преиспита и отклони учињена му неправда.

Одговор му је стигао после три месеца, на коверти са насмешеним лицем Конелија који је управо водио кампању за гувернера Тексаса. А у одговору, он бирократским језиком поручује да је случај пренео у надлежност свог наследника на месту морнаричког секретара.

Наследник је међутим по свему судећи тај предмет ставио ад акта, док је Освалд свој гнев усмерио на земљака, који је добио гувернерске изборе. Рестон сматра да Освалд није могао да има политичке мотиве да убије једну важну личност, него само личне. „Тако тежак злочин мора буде извршен са јаким разлогом.”

„Конели је постао мета његове фрустрираности и много је сведока Освалдове опсесивне мржње према Конелију. Његова супруга коју је довео из Русије, Марина, три пута је сведочила да је баш гувернер био мета њеног супруга, а то је потврдило и неколико њених познаника из заједнице руских емиграната у Даласу”, објашњава Рестон.

Зашто је онда Воренова комисија игнорисала та сведочења?

Рестон и за то има спреман одговор: „Разлози су политички, Комисија није могла да јавности прода објашњење да је таква величина као што је председник Кенеди био само случајна жртва, колатерална штета.”

Са друге стране, Рестон износи и доказе да су и Освалд и његова супруга били велики обожаваоци Кенедија.

Нова је и његова друга теза: да би Кенеди избегао други метак и преживео да тога дана, због своје старе повреде леђа, није носио специјални корсет, који га је држао усправним чак пет секунди после поготка у врат, што је Освалду омогућило да свој снајпер репетира и испали други, фатални метак. Гувернер Конели је одмах пао у крило своје супруге. Рестон је Кенедијев корсет лично испитао у Националним архивама, где се чува.

А зашто, после првог метка, видевши да је погодио Кенедија, није престао да пуца? Објашњење за ово је психолошко и познато је сваком војнику: кад се у таквој ситуацији нешто започне, по правилу се не прекида.

Рестонов главни аргумент против теорије завере је сам Освалд. „Бесмислица је да би нека страна влада или домаћа служба за атентат ангажовала тако јадног, безначајног и ментално поремећеног човека и у руке му дала оружје поручено преко поштанског каталога. То је апсолутно немогуће.”

Уосталом, потврда за то су и околности у којима је атентатор, после само око 45 минута, ухапшен. Пошто је сишао са 6. спрата седмоспратнице која је била магацин школских уџбеника (то је данас административна зграда, а шести спрат је претворен у музеј са експонатима о атентату), прво је отишао до куће, а затим почео да бесциљно тумара даласким улицама. Уплашио се, међутим, када га је зауставио један полицајац, кога је убио пиштољем, што изазвало велику потеру за њим и брзо хапшење.

Освалда је два дана касније, док је премештан у други затвор, убио Џек Руби, власник једног ноћног клуба, коме је због тога изречена смртна казна, али није извршена, јер је преминуо од рака плућа док је чекао на одобрено му друго суђење. Његово мотив је званично био освета Кенедија, али и то је, због Рубијевих веза са мафијом, био повод за нове теорије завере.

Рестон је објаснио и зашто Освалд није одабрао друго време и место да убије гувернера (путовање у отвореном аутомобилу са председником видео је као прилику, па је без много размишљања кренуо у акцију), а на примедбу изречену у „Вилсону” – да, чак и ако је у праву, погађа у средиште мита о Кенедију – одговорио је: „Напротив, то што је случајна жртва само повећава његову важност и продубљује трагедију.”