Pravo u čelo

Neke stvari se ne menjaju. Još je Slobodan Jovanović, koga već decenijama pokušavaju da rehabilituju, rekao da – nemamo kulture. Pa, i dalje nemamo kulture, ali imamo pregršt političara sa  diploma i akademskim titulama. Jedino se to može zaključiti na osnovu podatka koji saopštava politikolog Zoran Stojiljković: "U Skupštini Srbije 92 odsto poslanika ima visoko obrazovanje, a čak četvrtina  magistraturu ili doktorat."

Slučajni prolaznik pored televizijskog ekrana u vreme prenosa skupštinskih rasprava nikada ne bi poverovao u Stojiljkovićev podatak. A dežurni mrzovoljnik bi procedio: "Ne čini fakultet čoveka" ili "Političaru ni fakultet ne pomaže".

"Formalno, oni su zaista obrazovani, ali parlament ima sve karakteristike političkog cirkusa i šatre. U njemu se može čuti čak i govor mržnje. Poslanici dolaze iz srednjeg sloja društva, ali ni to kao ni formalno obrazovanje ne znači prihvatanje dijaloške kulture i tolerancije. Diploma  ne mora da znači da je neko –  vaspitan", kaže Stojiljković.

On i kulturolog Ratko Božović tvrde da se kod nas diplome kupuju ili dobijaju mimo znanja.  "Teško je na ispitu oboriti nekog funkcionera", kaže Stojiljković.

U bioskopskoj sali za vreme projekcije domaćeg filma svaka glumačka psovka je propraćena salvama smeha. Političar, sa diplomom ili bez nje, to vrlo dobro zna. On podilazi najnižem ukusu, uveren da nije njegov posao da prosvećuje i uzdiže birače. "Iz te igre političara se iščitava da je narod primitivan i da voli kavgu i psovku. Oni misle da se to dopada ljudima. Ali, u jednom trenutku će im to zasmetati i biće postiđeni. Kada se to dogodi prestaće i cirkus u parlamentu", kaže Stojiljković.

Kulturolog Božović kaže da je "politička kultura  kod nas nasleđe komunizma gde  postoji samo za i protiv. Ako ne možete da zviznete pravo u čelenku niste ništa uradili. U crnogorskom parlamentu ne smete nikoga uvrediti, tamo bi krv pala".

"Oni moraju da se svrstaju u svoj politički tor i ne mogu protivniku davati previše komplimenata", kaže Stojiljković.

U nekulturu, kako opštu tako i političku, spada i činjenica koju ističe Nada Kolundžija, predsednica Poslaničkog kluba Demokratske stranke u Skupštini Srbije: "Nismo još spremni da kažemo da demokratija ima stroga pravila i proceduru".

Psovkom, uvredom, mržnjom izrečenom za skupštinskom govornicom političar laže da nema razlike između njega i prosečnog građanina, iako su mu i stan i kola i plata bar dvostruko iznad proseka. Taj štos, ipak, nekako prolazi pa iako građani Srbije  najmanje veruju političkim partijama i privatnim poslodavcima, prosečan birač vrlo često ponovo glasa za onu partiju koja ga je već jednom izneverila.

Kako primećuje Božović, političari veruju da se uprošćavajući stvari približavaju zdravom razumu prosečnog glasača, pri čemu ih savršeno ne zanima što jeftinom propagandom stvaraju privid istine.

Nada Kolundžija kaže da je bahat i primitivan jezik u Skupštini posledica nedostatka strategije u politici. Nemam političku strategiju, nemam temu, psujem i pljujem. Tako izgleda uzročno-posledični niz ponašanja i govora natprosečno obrazovanog poslanika.

Kada Stojiljković za poslanike, od kojih čak 92 odsto spadaju u pet-šest odsto fakultetski obrazovanih građana Srbije, kaže "oni su zvezde" svakako misli isto što i Nada Kolundžija koja kaže: "Mnogi poslanici su fascinirani televizijskom kamerom, što je odraz njihove ličnosti, njihovih  kompleksa".

Ratko Božović nalazi još tri razloga za nesaglasje formalnog obrazovanja i ponašanja poslanika – jedan je u istoriji, dva su u psihologiji. Istorija je  da su naši intelektualci nastajali sa državom koja nije bila samostalna. "U toj priči intelektualci su hteli da budu oko političara, to im je bilo važnije od profesionalnog usmerenja. To su ljudi koji poništavaju svoju profesiju zbog politike, a to nije normalna situacija", kaže Božović. "Naš svet je funkcionalno nepismen i siromašan i hoće nadu makar bila uzaludna  a to su reči koje pojednostavljuju stvari. Suštinski u Skupštini se ne govori nego se nagovara – ili si za Kosovo ili nisi. Populaciji se dopada čvrsta ruka, a poslanici blefiraju ozbiljnost i sigurnost. Važna je bučnost iskaza i emocija koja zapali sve. Nema tu mišljenja. Ali, u tom gromoglasju ima prividne sigurnosti, ali to je nesigurnost koja se pokriva agresijom", kaže Božović.

Dakle, pravo u čelenku.