Право у чело

Неке ствари се не мењају. Још је Слободан Јовановић, кога већ деценијама покушавају да рехабилитују, рекао да – немамо културе. Па, и даље немамо културе, али имамо прегршт политичара са  диплома и академским титулама. Једино се то може закључити на основу податка који саопштава политиколог Зоран Стојиљковић: "У Скупштини Србије 92 одсто посланика има високо образовање, а чак четвртина  магистратуру или докторат."

Случајни пролазник поред телевизијског екрана у време преноса скупштинских расправа никада не би поверовао у Стојиљковићев податак. А дежурни мрзовољник би процедио: "Не чини факултет човека" или "Политичару ни факултет не помаже".

"Формално, они су заиста образовани, али парламент има све карактеристике политичког циркуса и шатре. У њему се може чути чак и говор мржње. Посланици долазе из средњег слоја друштва, али ни то као ни формално образовање не значи прихватање дијалошке културе и толеранције. Диплома  не мора да значи да је неко –  васпитан", каже Стојиљковић.

Он и културолог Ратко Божовић тврде да се код нас дипломе купују или добијају мимо знања.  "Тешко је на испиту оборити неког функционера", каже Стојиљковић.

У биоскопској сали за време пројекције домаћег филма свака глумачка псовка је пропраћена салвама смеха. Политичар, са дипломом или без ње, то врло добро зна. Он подилази најнижем укусу, уверен да није његов посао да просвећује и уздиже бираче. "Из те игре политичара се ишчитава да је народ примитиван и да воли кавгу и псовку. Они мисле да се то допада људима. Али, у једном тренутку ће им то засметати и биће постиђени. Када се то догоди престаће и циркус у парламенту", каже Стојиљковић.

Културолог Божовић каже да је "политичка култура  код нас наслеђе комунизма где  постоји само за и против. Ако не можете да звизнете право у челенку нисте ништа урадили. У црногорском парламенту не смете никога увредити, тамо би крв пала".

"Они морају да се сврстају у свој политички тор и не могу противнику давати превише комплимената", каже Стојиљковић.

У некултуру, како општу тако и политичку, спада и чињеница коју истиче Нада Колунџија, председница Посланичког клуба Демократске странке у Скупштини Србије: "Нисмо још спремни да кажемо да демократија има строга правила и процедуру".

Псовком, увредом, мржњом изреченом за скупштинском говорницом политичар лаже да нема разлике између њега и просечног грађанина, иако су му и стан и кола и плата бар двоструко изнад просека. Тај штос, ипак, некако пролази па иако грађани Србије  најмање верују политичким партијама и приватним послодавцима, просечан бирач врло често поново гласа за ону партију која га је већ једном изневерила.

Како примећује Божовић, политичари верују да се упрошћавајући ствари приближавају здравом разуму просечног гласача, при чему их савршено не занима што јефтином пропагандом стварају привид истине.

Нада Колунџија каже да је бахат и примитиван језик у Скупштини последица недостатка стратегије у политици. Немам политичку стратегију, немам тему, псујем и пљујем. Тако изгледа узрочно-последични низ понашања и говора натпросечно образованог посланика.

Када Стојиљковић за посланике, од којих чак 92 одсто спадају у пет-шест одсто факултетски образованих грађана Србије, каже "они су звезде" свакако мисли исто што и Нада Колунџија која каже: "Многи посланици су фасцинирани телевизијском камером, што је одраз њихове личности, њихових  комплекса".

Ратко Божовић налази још три разлога за несагласје формалног образовања и понашања посланика – један је у историји, два су у психологији. Историја је  да су наши интелектуалци настајали са државом која није била самостална. "У тој причи интелектуалци су хтели да буду око политичара, то им је било важније од професионалног усмерења. То су људи који поништавају своју професију због политике, а то није нормална ситуација", каже Божовић. "Наш свет је функционално неписмен и сиромашан и хоће наду макар била узалудна  а то су речи које поједностављују ствари. Суштински у Скупштини се не говори него се наговара – или си за Косово или ниси. Популацији се допада чврста рука, а посланици блефирају озбиљност и сигурност. Важна је бучност исказа и емоција која запали све. Нема ту мишљења. Али, у том громогласју има привидне сигурности, али то је несигурност која се покрива агресијом", каже Божовић.

Дакле, право у челенку.