Zlatna era s Pešićem

Želimir Obradović, trener rekorder sa šest klupskih titula prvaka Evrope, ovako je pre osam godina opisao Dejana Bodirogu: "On je jedan od najraznovrsnijih igrača koje znam. Neću preterati ako kažem da je trenutno najbolji u Evropi. Može da igra sve osim centra. Koristio sam ga i kao četvorku i tu se odlično snašao. Mnogo mi je značio gde god sam ga trenirao. Ima besprekornu tehniku i neverovatnu mirnoću, svojstvenu samo velikim igračima".

Ove reči su bile i neka vrsta odjave sezone 1999/00 u Grčkoj u kojoj su sve počasti pripale Panatinaikosu (evropski i državni prvak), njegovom treneru Obradoviću i prvoj zvezdi Bodirogi. Taman kad je tandem Obradović – Bodiroga postao sinonim za uspeh, usledile su Olimpijske igre u Sidneju 2000. na kojem je Jugoslavija osvojila šesto mesto, što je bio neuspeh.

Ipak, prve tri godine trećeg milenijuma bile su najplodnije u karijeri "gospodina najboljeg" (nadimak "mister MVP" dobio je zato što se pretplatio na naziv igrača odluke). Osvojio je tri titule klupskog prvaka Evrope (s Panatinaikosom 2000. i 2002, s Barselonom 2003), evropsko i svetsko zlato s Jugoslavijom (u Istanbulu 2001. i Indijanapolisu 2002), a najuspešnija sezona u karijeri mu je 2002/03 u kojoj je s Barselonom stigao do sva tri pehara: špansko prvenstvo i kup i evropska titula. Od ovih trofeja pet je osvojio s trenerom Svetislavom Pešićem: dva u državnom timu i tri u katalonskom gigantu.

Za svega nekoliko meseci u 2002. dobio je tri MVP priznanja – za finale Svetskog prvenstva u Indijanapolisu, za Top 16 i finalni turnir Evrolige. Da je bilo koji drugi igrač osim njega napravio nesvakidašnji podvig u finalu SP u Indijanapolisu, to bi se smatralo čudom. Ovako, to je prošlo kao "normalna stvar". Argentina je dva minuta i 17 sekundi pre kraja imala osam poena prednosti (66:74), ali je Jugoslavija uspela da je savlada u produžetku (84:77). Bodiroga se sam izborio za dodatnih pet minuta, postigavši svih devet poena za "plave" za 120 sekundi: dva poena za 68:74 (2:17 sekudni do kraja), trojka s više od osam metara za 71:74 (1:32), dva poena za 73:74 (0:49) i oba slobodna bacanja za 75:75 (0:17) pre kojih je Oberto pistigao jedan "penal" za 73:75 (0:19). U produžetku je igrao samo jedan tim...

Tako je stavljena tačka na najveći uspeh u istoriji jugoslovenske reprezentacije koja je u četvrtfinalu izbacila selekciju SAD. Posle tog šampionata Bodiroga je prešao iz Panatinaikosa u Barselonu u kojoj je ostao do 2004. U finalu "fajnal-fora" Evrolige 2003. u Barseloni pružio je još jednu partiju koja je ušla u anale evropske klupske košarke. Beneton je savladan sa 76:65, a on je bio prvi strelac sa 20 poena, uz osam skokova i dve asistencije.

Posle tog finala usledilo je prvo leto u kojem nije branio boje reprezentacije, izjavivši da mu je potreban predah od "višegodišnjeg non-stop igranja". Tog leta se venčao s Ivanom s kojom je godinu dana kasnije dobio sina Nikolu. U Barseloni je ostavio izuzetan trag, samim tim što taj klub nikada ranije nije bio evropski prvak. Njegovom umeću se divio i slavni Barselonin fudbaler Ronaldinjo koji je u svom intervjuu "Politici" rekao: