Javna delatnost privatne škole

U našem razuđenom medijskom prostoru, gde se mogu naći slikoviti primeri za ilustrovanje najrazličitijih stavova, retko se sreće takva saglasnost kakva je pokazana u izveštavanju i komentarisanju prisustva predsednika Vlade Srbije na prvom školskom času na Megatrend univerzitetu. Ono što je premijer tada rekao brucošima i mnogobrojnim novinarima nije bilo predmet osporavanja.

Premijeru je zamereno što je ovog oktobra izabrao da se obrati baš studentima privatnog univerziteta, a spočitava mu se i moguća partijska srodnost s vlasnikom ove visokoškolske ustanove, inače najveće tog tipa u ovom delu Evrope. I „Politika“ tu nije izostala, pa je pokušala da prebroji koji su profesori tog univerziteta nekada bili, ili su sada, ministri.

Premijer je istog dana prisustvovao i proslavi desetogodišnjice rada jedne velike fabrike duvana, koja takođe nije u državnom vlasništvu. Mediji su to registrovali kao normalnu obavezu predsednika vlade, ne komentarišući oblik vlasništva niti prirodu delatnosti.

Da sam novinar – a nisam – pohvalila bih premijera što stiže da se obrati i brucošima, nezavisno od toga ko je vlasnik zgrade univerziteta. Čak i brucoši znaju da su kod nas poodavno svi oblici svojine ravnopravni i da se po tom osnovu niko ne može diskriminisati. Zar država ne stimuliše oblik javne delatnosti i zapošljavanja, a nekim stranim privatnim licima daje i po 10.000 evra za svako novootvoreno radno mesto? Na Megatrend univerzitetu radi oko 700 ljudi, od toga su tri četvrtine profesori i asistenti. Kakva je šteta za državu čiji je Dačić premijer što oni rade na poslu za koji su se školovali? Da nije Megatrend, možda, oslobođen plaćanja poreza? Važe li za njega svi propisi kao i za druge škole? Da sam novinar, pitala bih da li vlasnik Megatrenda upisuje studente po nekim privatnim, samo njemu poznatim kriterijumima i da li su studijski programi ovog univerziteta verifikovani od strane Komisije za akreditaciju i sličnih regulatornih tela. Ako su upisni uslovi javni i dostupni svima, ako Megatrend ima sve dozvole za rad i ako nije izuzet od svih postojećih vidova kontrole (prosvetna, poreska, tržišna…), onda se mora govoriti o njemu kao o javnoj ustanovi koja obavlja važnu javnu funkciju.

Na ovom univerzitetu, u okviru 11 fakulteta i tri visoke škole, studira oko 26.000 mladih ljudi; to je najveće učilište u Srbiji posle beogradskog i novosadskog univerziteta. Mi nismo privatni studenti i ničija briga; o nama treba da se brine i predsednik vlade! Ne vidim razlog za stigmatizovanje studenata i profesora privatnih univerziteta, pogotovu ako znam da među njima ima veoma vrednih ljudi. Još manje je sporan naum vlasnika Megatrenda, koji je otvorio vrata svim srednjoškolcima koji polože prijemni ispit – bez ikakve školarine; oni koji prvu godinu završe s odličnim uspehom, oslobođeni su školarine i na narednim godinama. Ostali plaćaju svoje obrazovanje, u čemu vidim i nešto od više pravde; nije besmisleno da lošiji studenti finansiraju one bolje.

Predsednik vlade shvatio je značaj društvene i javne funkcije Megatrenda, što neki novinari teško mogu da prihvate. Zar nije bolje dati šansu svršenim srednjoškolcima da postanu studenti, bez dinara školarine, nego ih ostaviti na društvenoj i socijalnoj margini? Fakultet će ih naoružati novim znanjima i iskustvima kako bi se lakše probijali kroz lavirinte tranzicionog društva. Čak i kad je privatan, a pogotovu ako je dobro organizovan i s uglednim profesorima, među kojima su, kao na Megatrendu, dva redovna člana SANU, dvojica ranijih dekana Ekonomskog fakulteta u Beogradu i raniji dekan FPN.

Da sam novinar – a biću jednog dana – pisala bih o društvenoj dobrobiti koja dolazi od obrazovanja nezavisno od toga ko je vlasnik zgrade fakulteta. Pri tom, založila bih se da se studenti privatnih univerziteta ne diskriminišu kada je u pitanju prijem u studentske domove ili dobijanje stipendija iz republičkog fonda za mlade talente. Treće, nije nezanimljivo videti kako državni fakulteti – čiji rad svi finansiramo posredstvom budžeta – bez ikakvih moralnih i drugih prepreka upisuju brucoše preko dozvoljene kvote, naplaćujući visoke školarine za rad koji je jednom već plaćen od Ministarstva prosvete.

Zašto onaj ko otvori privatnu školu, a pri tom odlične studente oslobađa troškova, treba da se stalno izvinjava, a onaj ko otvori kladionicu, klub ili kafić postaje ugledna javna ličnost? Možda nije preteran zaključak da se osećaj za društvenu i socijalnu pravdu bolje neguje na mom privatnom univerzitetu (čiji je vlasnik, ne zaboravimo, naučnik levičarskog opredeljenja) nego na nekim državnim univerzitetima sa stogodišnjom tradicijom, čiji studenti malo-malo protestuju u Nemanjinoj ulici.

Student novinarstva na Fakultetu za kulturu i medije