Čitajte Marksa, i mi to radimo

Piter Meklaren (65) već svojom pojavom govori da nema ništa obično kod ovog rođenog Kanađanina, profesora Univerziteta u Kaliforniji: duga kosa, „lenonke”, na mišicama tetovaže Če Gevare i Emilija Zapate, koje se ne ustručava da pokaže tako što će da zavrne rukave na košulji. On predaje na poslediplomskim studijama u oblasti obrazovanja i informacija u Los Anđelesu, napisao je 45 knjiga iz oblasti kritičke pedagogije, a uskoro će i u našoj zemlji biti objavljene dve njegove najpopularnije knjige.

U razgovoru za „Politiku”, on objašnjava da suština kritičke pedagogije nije samo kritičko mišljenje, već u tome kako stvoriti učenike i studente koji će postići socijalno i ekonomski pravedno društvo. Teorija, dodaje, koju mnoge zemlje smatraju pretećim.

Meklaren priznaje da je prošao dalek put od kada je radio kao učitelj u školi koju su pohađala deca emigranata u jednom od najozloglašenijih krajeva Toronta, odakle su nastavnici bežali glavom bez obzira i gde se u učionice ulazilo pod snajperskom vatrom ludaka sa susednih krovova.

U Ameriku je otišao sa porodicom pošto nigde nije mogao da dobije posao, nakon što je njegova knjiga „Život u školi”, u kojoj je opisao životne, prave scene (uključujući i nasilje) iz učionice, proglašena svetskim bestselerom, ali i nepodobnim štivom za vaspitavanje mladih naraštaja u Kanadi.

Obilazio je i obilazi škole po Južnoj Americi i Južnoj Africi, radio je sa zapatistima u Meksiku i revolucionarima u Venecueli, bio je u Kini, Izraelu, Palestini, Grčkoj, Finskoj, protestovao, podržavao radnike i dobijao batine, priča detalje svoje biografije i pokazuje u mobilnom telefonu slike sa nedavnih protesta u Turskoj.

– Da, moglo bi se reći da postajem sve radikalniji u svojoj teoriji kako prolaze godine – kaže Meklaren, koji je i u Srbiji održao predavanje objašnjavajući zašto su na njegov teorijski put veliki uticaj imali Marks, Čomski, Če Gevara i posebno njegov lični prijatelj Paulo Freira, čija dela još nisu prevedena u našoj zemlji.

Iako ga je Amerika primila, pošto su univerziteti u Kanadi odbijali da ga zaposle, on ne štedi reči ni na račun aktuelne, ali ni prethodnih administracija i njihove unutrašnje, a posebno spoljne politike. Zbog toga se i našao na nekoliko akademskih listi na kojima je prozvan neprijateljem države broj jedan, kako u Kanadi tako i u SAD.

– Ja govorim o kritičkom patriotizmu, jer zemlja je jača kada se suoči sa sopstvenim greškama. U Americi gotovo da više ne postoji srednja klasa, a jaz između bogatih i siromašnih je ogroman. Imate jedan odsto onih koji poseduju bogatstvo i koji donose odluke u ime 99 odsto ostalih. Kritička pedagogija ispituje tu nejednakost i zato je smatraju pretnjom. U Americi kažu kako svako ima pravo na obrazovanje, ali sva istraživanja pokazuju da je uspeh daleko veći u državama koje imaju manji jaz između siromašnih i bogatih, poput Finske – ističe Meklaren i sa nemarnim osmehom kaže da od 1985. godine, kada je otišao iz Kanade, živi u „stomaku zveri”.

– Jesu važna pitanja kako u školama i na fakultetima povećati procenat dece emigrantskog porekla ili kod vas romske dece, ali treba gledati šire. Ako hoćemo dobar obrazovni sistem moramo prvo da se borimo protiv nejednakosti i siromaštva. Čitajte Marksa, njegove ideje doživljavaju renesansu na Zapadu – kaže ovaj profesor.

Štasavetujete našim nastavnicima i studentima?

– Ništa. Mnogi Amerikanci dolaze i donose darove, ja sam jednostavno ovde sa vama, a ne da bih vam govorio šta da radite. Svaka zemlja treba da prilagodi kritičku pedagogiju svojoj istoriji, kulturi, identitetu. Obrazovanje mora da bude posvećeno stvaranju ekonomsko i socijalno pravednom društvu, da budete predani promeni, socijalnoj jednakosti, etici. Učitelji moraju da budu hrabri, da se ne plaše da postavljaju pitanja, a studenti treba da se učlanjuju u društvene pokrete i organizacije i da neguju kritičko mišljenje – kaže Meklaren.

--------------------------------------------------------------

U Americi vlada testomanija

– Đacima i studentima treba pomoći da postanu istraživači, da neguju kritičku misao, a ne da obrazovanje od njih stvara moderne robove i da se nastavnici svode na činovnike. U Americi je zavladala prava testomanija, posao nastavnika zavisi od toga kako se đaci pokažu na testu, što je za posledicu imalo strah nastavnika od testova i to da su samo ka njima usmereni. Ja nisam protiv testova ako oni pomažu đacima da uče bolje, ali je ovde problem što oni služe da se mladi ukalupe kao potrošači, a ne kao građani koji razmišljaju i kritikuju. Mnoge zajednice u Americi su prepoznale ovaj problem i u nekim školama su odbili da se đaci testiraju – kaže Meklaren.