Читајте Маркса, и ми то радимо

Питер Мекларен (65) већ својом појавом говори да нема ништа обично код овог рођеног Канађанина, професора Универзитета у Калифорнији: дуга коса, „ленонке”, на мишицама тетоваже Че Геваре и Емилија Запате, које се не устручава да покаже тако што ће да заврне рукаве на кошуљи. Он предаје на последипломским студијама у области образовања и информација у Лос Анђелесу, написао је 45 књига из области критичке педагогије, а ускоро ће и у нашој земљи бити објављене две његове најпопуларније књиге.

У разговору за „Политику”, он објашњава да суштина критичке педагогије није само критичко мишљење, већ у томе како створити ученике и студенте који ће постићи социјално и економски праведно друштво. Теорија, додаје, коју многе земље сматрају претећим.

Мекларен признаје да је прошао далек пут од када је радио као учитељ у школи коју су похађала деца емиграната у једном од најозлоглашенијих крајева Торонта, одакле су наставници бежали главом без обзира и где се у учионице улазило под снајперском ватром лудака са суседних кровова.

У Америку је отишао са породицом пошто нигде није могао да добије посао, након што је његова књига „Живот у школи”, у којој је описао животне, праве сцене (укључујући и насиље) из учионице, проглашена светским бестселером, али и неподобним штивом за васпитавање младих нараштаја у Канади.

Обилазио је и обилази школе по Јужној Америци и Јужној Африци, радио је са запатистима у Мексику и револуционарима у Венецуели, био је у Кини, Израелу, Палестини, Грчкој, Финској, протестовао, подржавао раднике и добијао батине, прича детаље своје биографије и показује у мобилном телефону слике са недавних протеста у Турској.

– Да, могло би се рећи да постајем све радикалнији у својој теорији како пролазе године – каже Мекларен, који је и у Србији одржао предавање објашњавајући зашто су на његов теоријски пут велики утицај имали Маркс, Чомски, Че Гевара и посебно његов лични пријатељ Пауло Фреира, чија дела још нису преведена у нашој земљи.

Иако га је Америка примила, пошто су универзитети у Канади одбијали да га запосле, он не штеди речи ни на рачун актуелне, али ни претходних администрација и њихове унутрашње, а посебно спољне политике. Због тога се и нашао на неколико академских листи на којима је прозван непријатељем државе број један, како у Канади тако и у САД.

– Ја говорим о критичком патриотизму, јер земља је јача када се суочи са сопственим грешкама. У Америци готово да више не постоји средња класа, а јаз између богатих и сиромашних је огроман. Имате један одсто оних који поседују богатство и који доносе одлуке у име 99 одсто осталих. Критичка педагогија испитује ту неједнакост и зато је сматрају претњом. У Америци кажу како свако има право на образовање, али сва истраживања показују да је успех далеко већи у државама које имају мањи јаз између сиромашних и богатих, попут Финске – истиче Мекларен и са немарним осмехом каже да од 1985. године, када је отишао из Канаде, живи у „стомаку звери”.

– Јесу важна питања како у школама и на факултетима повећати проценат деце емигрантског порекла или код вас ромске деце, али треба гледати шире. Ако хоћемо добар образовни систем морамо прво да се боримо против неједнакости и сиромаштва. Читајте Маркса, његове идеје доживљавају ренесансу на Западу – каже овај професор.

Штасаветујете нашим наставницима и студентима?

– Ништа. Многи Американци долазе и доносе дарове, ја сам једноставно овде са вама, а не да бих вам говорио шта да радите. Свака земља треба да прилагоди критичку педагогију својој историји, култури, идентитету. Образовање мора да буде посвећено стварању економско и социјално праведном друштву, да будете предани промени, социјалној једнакости, етици. Учитељи морају да буду храбри, да се не плаше да постављају питања, а студенти треба да се учлањују у друштвене покрете и организације и да негују критичко мишљење – каже Мекларен.

--------------------------------------------------------------

У Америци влада тестоманија

– Ђацима и студентима треба помоћи да постану истраживачи, да негују критичку мисао, а не да образовање од њих ствара модерне робове и да се наставници своде на чиновнике. У Америци је завладала права тестоманија, посао наставника зависи од тога како се ђаци покажу на тесту, што је за последицу имало страх наставника од тестова и то да су само ка њима усмерени. Ја нисам против тестова ако они помажу ђацима да уче боље, али је овде проблем што они служе да се млади укалупе као потрошачи, а не као грађани који размишљају и критикују. Многе заједнице у Америци су препознале овај проблем и у неким школама су одбили да се ђаци тестирају – каже Мекларен.