Kako je Đoković promenio krv

Od pre deset dana, kada je Rafaelu Nadalu konačno prepustio prvo mesto na svetskoj listi, gledamo čudesno osveženog Novaka Đokovića. Već dan posle smene blistao je u finalu Pekinga i čestitao Špancu sa ubedljivih 6:3 i 6:4. Moglo se to još objasniti padom motivacije rivala, da nije usledila šangajska serija, novi Nadalov pad i još ubedljivija igra u finalu sa Del Potrom: 6:1, 3:6, 7:6(3). Desio se veleobrt: Đoković ponovo briljira bekhend-paralelom, savršeno servira, siguran je kada je najvažnije i prvi put u karijeri igra nepogrešivo na mreži. Vratila mu se krv u lice, burno reaguje na sudijske greške, svim srcem se bori. A potom, u izjavama jasno objašnjava strategiju, pokazuje realnost i dobru pripremu. Isti čovek, a deluje neobjašnjivo življe otkako se oslobodio krune.

Izreka da je uspeh najveći neprijatelj talenta dobija novu dimenziju kada se stigne do vrha vrhova. Nije se Đoković pripremao čitav život za više od Vimbldona i prvog mesta na svetu, za više od najvišeg u našem pojedinačnom sportu. Šta dalje? Lutanje sa ciljevima je počelo da se oseća u bledilu na licu, bledilu na klupi, pa i tribinama koje su naši navijači punili tokom uzleta 2011. I u sobom zaokupljenim izjavama da je sve u redu i kada nije, ili da je savršeno odigrao neki sasvim sporedni meč.

Nudili su mu mediji i ostale vračare instant snove, na brzinu smišljene ciljeve u dosadi između dva turnira: te da poveže četiri grend-slem titule, te da osvoji svih devet masters turnira, da osvoji 100. olimpijsku medalju za Srbiju, da bude 100 nedelja na svetskom vrhu i potom obara druge kvazi istorijske rekorde. Najčešće su to bile veštačke mete, zasnovane na kompjuterskoj statistici, novoj bibliji sportskog novinarstva. Tuđi motivi, od danas do sutra. Nedostajao je onaj unutrašnji, da želi i može dalje da unapređuje igru.

Prvo korisno pelcovanje došlo je krajem 2012, sa miholjskim letom Federerove prebogate karijere. Sa kraja te sezone pamtiće se briljantni Đoković protiv Federera, u finalu završnog ATP turnira u Londonu. U 2013. je povukao mudar potez povratkom u reprezentaciju, na vrelo svog nacionalnog ponosa i opštenarodne podrške. Na krilima pobede protiv SAD, povređeni junak oslabljenog tima došao je do podviga sezone, na Nadalovom bunjištu u Monte Karlu.

Mnogo se ove godine pričalo o Nadalu, o promeni krvi i ostalim čudima kojima se španski feniks još jednom digao iz pepela. Šta god da radi ili je uradio, novi Nadal je Đokoviću došao kao dar sa neba, jedini protivnik koji je mogao da ga natera da učini korak napred. Kao što je Đoković nagnao Nadala da nadmaši sebe, tako je sada Nadal uspeo da Đokoviću promeni krv – za svega deset dana kineske turneje.

Šta može da motiviše sportistu koji je u takmičarskom i finansijskom smislu dosegao nebo? Uvek može da se projektuje drugo, treće, ili sedmo nebo, ali tome nema kraja ni vidljivog smisla. Malo je takvih kao Nadal čija glad ne može da se utoli.

Jedan od najjačih i duboko smislenih motiva sportiste jeste da bude voljen i omiljen. Žene vole pobednike, čitava zapadna kultura voli pobednike. Za Novaka Đokovića je uloga ponosnog ambasadora Srbije i podrška sopstvenog naroda od ogromnog značaja. Još 2011, kada je ostvario šta je hteo, pitao se kako će njegov narod da ga prihvati kad počne da gubi, a kako – kada otkaže učešće u državnoj reprezentaciji. Koliko treba da se bori za sebe, a koliko za druge? I prošao je sve to u 2012. i delu 2013, a usput doživeo i teške lične gubitke. I sigurno se bezbroj puta zapitao kolika je cena pobeda i vredi li je plaćati.

U ne tako davnom razgovoru za naš list, Novak je od svih pitanja izbegao samo jedno – koji su mu trenuci najlepši, a koji najteži, u ulozi nacionalnog idola i uzora. Taj ogromni teret i pitanje da li će ga voleti kada ne bude više zvanično najbolji na svetu, rasli su kako mu je broj 1 klizio iz ruku, sve do pre deset dana.

Onda je doživeo neobičnu igru sudbine. To u šta nije bio siguran među svojima – jer svoji su uvek spremni da načas posrnulom idolu pokažu drugu stranu opsesivnog obožavanja – dobio je na kraju sveta, u dalekoj i teško razumljivoj Kini. Za razliku od ovdašnje publike – sa srcem u jednoj, a mačem u drugoj ruci – za Kineze su Novak i Valter ostali obožavani junaci, bez obzira na godine, poene i mesta.

Nije bila kurtoazna njegova izjava: „Ono čime sam najviše oduševljen i što posebno cenim je to što svaki dan dolaze ispred hotela, bilo jutro ili veče, samo da bi vas videli, pozdravili i poželeli sreću. Zaista to jako poštujem i osećam ljubav koju pokušavam da uzvratim”.

Đoković je drugi na ATP listi, a svet se nije srušio. Pitanje kada će ponovo da bude prvi je nevažno. Možemo samo da mu poželimo da ne žuri s tim, kao ni sa drugim dnevnim ciljevima, nego da svuda igra i biva voljen kao ovih dana u Kini.

----------------------------------------------

Nadalu 400 poena prednosti

Na novoj ATP listi Nadal ima 400 poena više od Đokovića. Ferer je prestigao Mareja na trećem mestu, a Del Potro se približio četvrtom i obezbedio mesto u Londonu.

1. Nadal 11.520, 2. Đoković 11.120, 3. Ferer 6.800, 4. Marej 6.295, 5. Del Potro 5.525, 6. Berdih 4.340, 7. Federer 4.245, 8. Conga 3.295, 9. Vavrinka 3.240, 10. Gaske 3.060 poena, itd.

Tipsarević je 27. sa 1.355, a Troicki 79. sa 650 poena.