Како је Ђоковић променио крв

Од пре десет дана, када је Рафаелу Надалу коначно препустио прво место на светској листи, гледамо чудесно освеженог Новака Ђоковића. Већ дан после смене блистао је у финалу Пекинга и честитао Шпанцу са убедљивих 6:3 и 6:4. Могло се то још објаснити падом мотивације ривала, да није уследила шангајска серија, нови Надалов пад и још убедљивија игра у финалу са Дел Потром: 6:1, 3:6, 7:6(3). Десио се велеобрт: Ђоковић поново бриљира бекхенд-паралелом, савршено сервира, сигуран је када је најважније и први пут у каријери игра непогрешиво на мрежи. Вратила му се крв у лице, бурно реагује на судијске грешке, свим срцем се бори. А потом, у изјавама јасно објашњава стратегију, показује реалност и добру припрему. Исти човек, а делује необјашњиво живље откако се ослободио круне.

Изрека да је успех највећи непријатељ талента добија нову димензију када се стигне до врха врхова. Није се Ђоковић припремао читав живот за више од Вимблдона и првог места на свету, за више од највишег у нашем појединачном спорту. Шта даље? Лутање са циљевима је почело да се осећа у бледилу на лицу, бледилу на клупи, па и трибинама које су наши навијачи пунили током узлета 2011. И у собом заокупљеним изјавама да је све у реду и када није, или да је савршено одиграо неки сасвим споредни меч.

Нудили су му медији и остале врачаре инстант снове, на брзину смишљене циљеве у досади између два турнира: те да повеже четири гренд-слем титуле, те да освоји свих девет мастерс турнира, да освоји 100. олимпијску медаљу за Србију, да буде 100 недеља на светском врху и потом обара друге квази историјске рекорде. Најчешће су то биле вештачке мете, засноване на компјутерској статистици, новој библији спортског новинарства. Туђи мотиви, од данас до сутра. Недостајао је онај унутрашњи, да жели и може даље да унапређује игру.

Прво корисно пелцовање дошло је крајем 2012, са михољским летом Федерерове пребогате каријере. Са краја те сезоне памтиће се бриљантни Ђоковић против Федерера, у финалу завршног АТП турнира у Лондону. У 2013. је повукао мудар потез повратком у репрезентацију, на врело свог националног поноса и општенародне подршке. На крилима победе против САД, повређени јунак ослабљеног тима дошао је до подвига сезоне, на Надаловом буњишту у Монте Карлу.

Много се ове године причало о Надалу, о промени крви и осталим чудима којима се шпански феникс још једном дигао из пепела. Шта год да ради или је урадио, нови Надал је Ђоковићу дошао као дар са неба, једини противник који је могао да га натера да учини корак напред. Као што је Ђоковић нагнао Надала да надмаши себе, тако је сада Надал успео да Ђоковићу промени крв – за свега десет дана кинеске турнеје.

Шта може да мотивише спортисту који је у такмичарском и финансијском смислу досегао небо? Увек може да се пројектује друго, треће, или седмо небо, али томе нема краја ни видљивог смисла. Мало је таквих као Надал чија глад не може да се утоли.

Један од најјачих и дубоко смислених мотива спортисте јесте да буде вољен и омиљен. Жене воле победнике, читава западна култура воли победнике. За Новака Ђоковића је улога поносног амбасадора Србије и подршка сопственог народа од огромног значаја. Још 2011, када је остварио шта је хтео, питао се како ће његов народ да га прихвати кад почне да губи, а како – када откаже учешће у државној репрезентацији. Колико треба да се бори за себе, а колико за друге? И прошао је све то у 2012. и делу 2013, а успут доживео и тешке личне губитке. И сигурно се безброј пута запитао колика је цена победа и вреди ли је плаћати.

У не тако давном разговору за наш лист, Новак је од свих питања избегао само једно – који су му тренуци најлепши, а који најтежи, у улози националног идола и узора. Тај огромни терет и питање да ли ће га волети када не буде више званично најбољи на свету, расли су како му је број 1 клизио из руку, све до пре десет дана.

Онда је доживео необичну игру судбине. То у шта није био сигуран међу својима – јер своји су увек спремни да начас посрнулом идолу покажу другу страну опсесивног обожавања – добио је на крају света, у далекој и тешко разумљивој Кини. За разлику од овдашње публике – са срцем у једној, а мачем у другој руци – за Кинезе су Новак и Валтер остали обожавани јунаци, без обзира на године, поене и места.

Није била куртоазна његова изјава: „Оно чиме сам највише одушевљен и што посебно ценим је то што сваки дан долазе испред хотела, било јутро или вече, само да би вас видели, поздравили и пожелели срећу. Заиста то јако поштујем и осећам љубав коју покушавам да узвратим”.

Ђоковић је други на АТП листи, а свет се није срушио. Питање када ће поново да буде први је неважно. Можемо само да му пожелимо да не жури с тим, као ни са другим дневним циљевима, него да свуда игра и бива вољен као ових дана у Кини.

----------------------------------------------

Надалу 400 поена предности

На новој АТП листи Надал има 400 поена више од Ђоковића. Ферер је престигао Мареја на трећем месту, а Дел Потро се приближио четвртом и обезбедио место у Лондону.

1. Надал 11.520, 2. Ђоковић 11.120, 3. Ферер 6.800, 4. Мареј 6.295, 5. Дел Потро 5.525, 6. Бердих 4.340, 7. Федерер 4.245, 8. Цонга 3.295, 9. Вавринка 3.240, 10. Гаске 3.060 поена, итд.

Типсаревић је 27. са 1.355, а Троицки 79. са 650 поена.