Dođite u Beograd po kuma

Kad čovek zađe u zrelije godine postaje sve teže naći istinskog, bliskog prijatelja, nekoga ko je više nego samo drugar za piće nakon posla ili partiju basketa. Komedija „Volim te, čoveče” zbija šalu na račun protagoniste koji uoči venčanja shvata da nema pravu osobu da pozove za kuma, pa pokušava na brzinu da takvog čoveka upozna i zbliži se sa njim pre nego što stane pred oltar. Da je scenario za taj film pisao Boris Malagurski, afirmisan kao autor dokumentarca „Težina lanaca” o raspadu Jugoslavije, on bi problem glavnog junaka verovatno rešio tako što bi ga poslao u Beograd.

To je grad, kaže Malagurski, u kojem je, kao malo gde u svetu, strancu moguće ne samo da od žitelja dobije ljubazno uputstvo kako se stiže do neke ulice nego i da gotovo odmah stekne prijatelja. Pa čak i kuma. Ta vrlina srpske prestonice, više od svih ostalih, navela je ovog reditelja i scenaristu da o njoj snimi dokumentarac pod nazivom „Beograd sa Borisom Malagurskim”, koji će u subotu u 20.30 sati premijerno biti prikazan u „Sava centru”.

– Kada stranci prave filmove o Beogradu, uglavnom govore o našem noćnom životu na splavovima, što jeste važan deo ovdašnjeg duha, ali nije njegova glavna karakteristika. Ili, usredsređuju se na još nevažnije bizarnosti, poput turističke ture koja ide tragom doktora Dragana Davida Dabića, odnosno Radovana Karadžića. Želeo sam da prikažem ono što istinski odslikava specifičan duh Beograda, a to je izuzetna srdačnost njegovih ljudi, otvorenost prema neznancima, sposobnost naših ljudi da sa osobama koje sreću prvi put u rekordnom roku sklope drugarstva za ceo život. Tu odliku nije promenilo ni to što je Beograd razaran 40 puta. Rečenica koja bi mogla predstavljati reklamu za ovaj film, ali koju bi i turistička organizacija mogla upotrebljavati kao poziv strancima, glasi: „Dođite u Beograd da biste postali Beograđanin” – kaže Malagurski.

Upravo takvo je i iskustvo ovog autora koji je rođenjem Subotičanin, dugo je živeo u Kanadi, gde se i odškolovao, ali je pre nekoliko godina odlučio da živi u Beogradu. U njemu je „zaglavio” 2007. godine, kada je izvesno vreme bio bolestan,ali se, uz sve tegobe, u srpskoj prestonici osećao toliko svojim da je uvideo kako je to pravi grad za njega.

Spontanost Beograđana, koja je privukla i osvojila Malagurskog, čak je i menjala scenario filma. Ljudi koji su se zaticali na lokacijama za snimanje „uletali” su u priču, pretvarajući se od statista u epizodne junake. Doprinos je dao i najpoznatiji Beograđanin, Novak Đoković, koji je prihvatio da ga intervjuišu za ovaj film. Ostale sagovornike Malagurski ne želi da otkrije pre premijere, dok sve lokacije na kojima se snimalo ne vredi ni pobrojavati – ima ih previše. Osim nezaobilaznih splavova, tu su i muzeji, crkve, bezbroj karakterističnih ulica i, uopšte, svaki kutak grada koji predstavlja delić bez kojeg mozaik Beograda nije potpun.

– Želeo bih da film bude prikazan na „Nešenel džiogrefiku” ili „Diskaveri čenelu”. To bi bio najbolji način da što više ljudi primamimo da dođu ovde – kaže Malagurski.

------------------------------------------------------------------

Potraga za Cezarovim kamenom turizma

– Trudili smo se da napravimo film koji oči za ovaj grad ne bi otvorio samo strancima, već i žiteljimaSrbije, pa i Beograđanima. Naš je problem što ponekad ne prepoznajemo blago koje imamo. U Italiji vam pokažu običan kamen i kažu: „Na njega je jednom stao Cezar”. Izuzetnih mesta je mnogo i kod nas, ali ih previđamo, ne umemo ni da se ponosimo njima, pa onda ni da ih pokažemo drugima. Istorija nije u prvom planu filma, ali smo nastojali da prikažemo sve bitne događaje iz dosadašnjeg postojanja Beograda – navodi Boris Malagurski.

------------------------------------------------------------------

Film finansiran budžetom uspomena

Da ljudi širom Srbije i sveta ne prepoznaju jedinstvenost Beograda, filma možda ne bi ni bilo. Jer, Malagurski je novac kojim je popunio dobar deo budžeta prikupio zahvaljujući donacijama, nakon što je na sajtu postavio trejler, sa delovima do tad snimljenog materijala, i pozvao ljude da prilože koliko mogu da bi film bio dovršen. Odazvali su se ljudi širom sveta, stranci koji su iz Beograda poneli toliko lepe uspomene da su želeli da, makar posredstvom filma, još jednom prožive te dane. Za razliku od njih, domaće i gradske institucije, od kojih bi se očekivalo da ulože u ovakvu promociju, sporo su reagovale, ali neke su se naposletku priključile skupljanju novca.