Prljava rabota

„Okani se politike. Zar ne vidiš kakvi su političari:svi se bore za fotelje.Mnogi lažu, neki i kradu.U najmanju ruku, samo gledaju svoj interes.” Lista loših ocena građana o politici i političarima je mnogo duža. Oni su glavni „junaci” satirično-humorističnih tekstova,nacrtani na karikaturama.

Ova delatnost je na lošem glasu.I ne od juče.Setite se kako se Branislav Nušić, u komedijama „Vlast”,„Narodni poslanik”, „Gospođa ministarka”,narugao onima koji gledaju da se dokopaju i održe na vlasti.Savremeni aforističari imaju pune ruke posla:političari su nepresušan izvor njihovih inspiracija.

Ruganje i prezir je najmanja kazna za političarakoji olako obećava brda i doline,desetine hiljada radnih mesta, a posle izbora sve to zaboravi,i ne ispuni.Ne drži datu reč!A lagodno živi jer ne odgovara za štetu –materijalnu i moralnu – nanetu onima koji su mu poklonili poverenje!Ovo je dovelo do toga da ugledni,obrazovani ljudi beže od politike kao od žive vatre.Zato sam, davno, rekao i objavio da u Srbiji ima pametnih ljudi koji nemaju ovlašćenja i,na drugoj strani, ovlašćenih ljudi koji nemaju (dovoljno) pameti.Na neki način, to je priznala i vladajuća koalicija koja je, u rekonstrukciji vlade, pozvala i strance.

Prezir mislećih ljudi prema politici počiva na nepristajanju da budu puki izvršioci volje šefa stranke,disciplinovani, lojalni čak i kad imaju drugačije poglede i rešenja.

Ima 25.godina kako sam ušao u političke vode.I onda,a i danas, tvrdim i govorim da je politika visoko moralan čin i rodoljubiv posao koji su obrukali nečasni ljudi.Među političarima ima i prilično mladih, neukih ljudi, bez životnog i privredničkog iskustva,nedoraslih za javni posao.Ali su kupili ili zadobili naklonost partijskog vođstva i dospeli na izbornu listu,kao odani i poslušni pomoćnici.

U antička vremena bilo je drugačije.

Živorad Žika Popović,profesor istorije u šabačkoj gimnaziji, pričao je učenicima o demokratiji u staroj Grčkoj, o agori, ostrakizmu, o braći Grah – narodnim tribunima u starom Rimu.Učio ih da je služenje Atini,Sparti ili Rimu moralna,patriotska dužnost.Kasnije sam slušao i o Pariskoj komuni: izabrani poslanici Pariskog parlamenta imali su prosečnu radničku platu i bili smenjivi.I u Narodnoj skupštini Srbije nekad su sedeli istinski narodni tribuni – Adam Bogosavljević,školovan seljak iz Timočke Krajine, i Ranko Tajsić,takođe seljak iz Dragačeva...

Za ovu, staru boljku, postoji jednostavan lek.Njega imaju, ali ne koriste – građani,glasači.Ako dobro pamtim, od kraja osamdesetih, od početka „višestranačja” su osam (devet?)puta pozivani da biraju.Umesto da posle izbora – napredujemo – vidljivo smo klizili u propast, što govori da nisu dobro birali!Prosto: valja otvoriti četvore oči,doći na biralište ali uskratiti glas onima koji nisu opravdali poverenje,održali reč.Za neuspele „političare” nema popravnog ispita!Politika mora da bude kao minerski posao:ko pogreši – leti,ispada iz dalje igre,odlazi među obične građane.Za one koji žele da se nadmeću za glasove i poverenje naroda,da postanu njegovi predvodnici – „letvica” mora da bude više podignuta...

Mudri Nikola Pašić je rekao:„Svaki narod ima vladu kakvu zaslužuje.”

*Novinar, predsednik Pokreta „Bogata Srbija”