Прљава работа

„Окани се политике. Зар не видиш какви су политичари:сви се боре за фотеље.Многи лажу, неки и краду.У најмању руку, само гледају свој интерес.” Листа лоших оцена грађана о политици и политичарима је много дужа. Они су главни „јунаци” сатирично-хумористичних текстова,нацртани на карикатурама.

Ова делатност је на лошем гласу.И не од јуче.Сетите се како се Бранислав Нушић, у комедијама „Власт”,„Народни посланик”, „Госпођа министарка”,наругао онима који гледају да се докопају и одрже на власти.Савремени афористичари имају пуне руке посла:политичари су непресушан извор њихових инспирација.

Ругање и презир је најмања казна за политичаракоји олако обећава брда и долине,десетине хиљада радних места, а после избора све то заборави,и не испуни.Не држи дату реч!А лагодно живи јер не одговара за штету –материјалну и моралну – нанету онима који су му поклонили поверење!Ово је довело до тога да угледни,образовани људи беже од политике као од живе ватре.Зато сам, давно, рекао и објавио да у Србији има паметних људи који немају овлашћења и,на другој страни, овлашћених људи који немају (довољно) памети.На неки начин, то је признала и владајућа коалиција која је, у реконструкцији владе, позвала и странце.

Презир мислећих људи према политици почива на непристајању да буду пуки извршиоци воље шефа странке,дисциплиновани, лојални чак и кад имају другачије погледе и решења.

Има 25.година како сам ушао у политичке воде.И онда,а и данас, тврдим и говорим да је политика високо моралан чин и родољубив посао који су обрукали нечасни људи.Међу политичарима има и прилично младих, неуких људи, без животног и привредничког искуства,недораслих за јавни посао.Али су купили или задобили наклоност партијског вођства и доспели на изборну листу,као одани и послушни помоћници.

У античка времена било је другачије.

Живорад Жика Поповић,професор историје у шабачкој гимназији, причао је ученицима о демократији у старој Грчкој, о агори, остракизму, о браћи Грах – народним трибунима у старом Риму.Учио их да је служење Атини,Спарти или Риму морална,патриотска дужност.Касније сам слушао и о Париској комуни: изабрани посланици Париског парламента имали су просечну радничку плату и били смењиви.И у Народној скупштини Србије некад су седели истински народни трибуни – Адам Богосављевић,школован сељак из Тимочке Крајине, и Ранко Тајсић,такође сељак из Драгачева...

За ову, стару бољку, постоји једноставан лек.Њега имају, али не користе – грађани,гласачи.Ако добро памтим, од краја осамдесетих, од почетка „вишестраначја” су осам (девет?)пута позивани да бирају.Уместо да после избора – напредујемо – видљиво смо клизили у пропаст, што говори да нису добро бирали!Просто: ваља отворити четворе очи,доћи на биралиште али ускратити глас онима који нису оправдали поверење,одржали реч.За неуспеле „политичаре” нема поправног испита!Политика мора да буде као минерски посао:ко погреши – лети,испада из даље игре,одлази међу обичне грађане.За оне који желе да се надмећу за гласове и поверење народа,да постану његови предводници – „летвица” мора да буде више подигнута...

Мудри Никола Пашић је рекао:„Сваки народ има владу какву заслужује.”

*Новинар, председник Покрета „Богата Србија”