Barjak nepatriotizma

Detektor za otkrivanje nepatriotskih osećanja prekjuče se ponovo oglasio u Skupštini Srbije. Ovog puta oličen u poslaniku Srpske radikalne stranke Nataši Jovanović. "Virus nepatriotizma" otkriven je, ni manje ni više nego kod predsednika parlamenta Olivera Dulića.

Na sednici Skupštine, na kojoj je, po dnevnom redu, trebalo da se raspravlja o budžetu i usvajanju poreskih olakšica za građane, Nataša Jovanović je zatražila da se otvori "ozbiljna rasprava i diskusija o tome gde se mi, dame i gospodo, nalazimo". Da ne bude zabune, ona je znala (kako je sama tvrdila) da je tog jutra došla iz Kragujevca i da se tog trenutka nalazi u Beogradu, u Narodnoj skupštini Srbije, ali nije znala zašto je onda prethodnog četvrtka na "zgradi Skupštine Republike Srbije osvanula crveno-belo-plava zastava ustaške hrvatske države", pa je potražila odgovor od Dulića.

"Gospodine predsedniče, pošto je opštepoznata stvar i to je vaše intimno pravo izjašnjavanja u smislu vaše nacionalne opredeljenosti, jer ste dete iz mešanog braka, majka vam je Srpkinja, a otac Hrvat, vaše nacionalno opredeljenje je jugoslovensko, što je, opet, vaša stvar, međutim, kada se radi o, bolje bi bilo da se lupite po glavi, da vidite da li ima nešto unutra ili je prazna, to bi vam bolje bilo, jer u praznoj glavi nema osećaja za pripadnost državi i narodu i nema Ustava...", pitala je, kako piše u stenogramskim zapisima iz Skupštine, Nataša Jovanović.

I gde je pitanje u toj složenoj rečenici? Ono je stiglo nešto kasnije ("kako je moguće da državno obeležje republike, odnosno nazovi države, koja je okupirala jedan deo teritorije srpske države i prognala preko pola miliona naših sunarodnika, osvane na zgradi Narodne skupštine"), ali čini se da ono i nije bilo previše bitno.

Jer da je Natašu Jovanović zaista toliko uznemirio, kako je rekla, "jedan od najvećih incidenata otkako Republika Srbija ima svoje državno obeležje", valjda ne bi čekala tri dana da o tome obavesti javnost. Da je svojim očima prošlog četvrtka videla da se na srpskoj skupštini vijori hrvatska zastava, valjda bi se oglasila istog dana. To što Skupština nije zasedala tog dana, nije opravdanje, jer četvrtkom SRS drži redovne konferencije za novinare, pa eto prilike da se javnost upozori na taj "skandal". Generalni sekretar te stranke Aleksandar Vučić, međutim, tada nije pomenuo ništa slično.

Teško je poverovati i da niko od radikala tog dana nije prošao pored Skupštine, jer je baš u četvrtak poslanička grupa SRS-a dostavila parlamentu svoj predlog rezolucije o Kosmetu. Malo je verovatno da su predlog poslali poštom.

Osnovano je sumnjati, dakle, da je Nataša Jovanović za informaciju o hrvatskoj zastavi na srpskoj skupštini saznala čitajući "Kurir" od subote, koji je objavio tu vest. Međutim, ovaj dnevni list je, za razliku od Jovanovićeve, javnosti ponudio precizniju informaciju, koju je potkrepio i fotografijom.

List, naime, navodi da je na zgradi Skupštine Srbije bio okačen "barjak Holandije koji bi uz propratni detalj u vidu šahovnice lako mogao da preraste u zastavu susedne Hrvatske".

Ispalo je da Jovanovićeva ne razlikuje ono što je lako moglo da se dogodi od onog što se zaista dogodilo, pa je, slučajno ili ne, obmanula srpsku javnost, tvrdeći za skupštinskom govornicom da je reč o hrvatskoj zastavi.

I kao usput pomenula je nacionalnost roditelja predsednika Skupštine. Što nije nužno. "Uvreda na nacionalnoj osnovi", kako bi se moglo zaključiti iz jučerašnjeg "Politikinog" naslova (naravno da Oliver Dulić nema razloga da se vređa što je neko pomenuo da mu je otac Hrvat, majka Srpkinja, a on Jugosloven). Ipak, ako se složimo s činjenicom da svi Hrvati nisu ustaše, a sa tim bi se valjda složili i srpski radikali, onda nije u redu, a ni logično, da se hrvatska državna zastava (koja, uzgred rečeno, nije visila na jarbolu zgrade parlamenta) naziva ustaškom.

Najviše zbog ovakvog prebrojavanja "nesrpskih" krvnih zrnaca, radikalima mnogi i danas pripisuju da su nacionalisti, fašisti, šovinisti itd. Oni na to s pravom mogu da odgovore da u njihovim poslaničkim klupama sede i pripadnici romske, mađarske i bošnjačke manjine, te da su baš manjinske stranke pozivali na pravljenje vlade. Međutim, ovako kontradiktornim ponašanjem, radikali navode na zaključak da pripadnike manjina poštuju samo ako imaju člansku kartu njihove stranke. Ili da poslanici SRS-a pretragu porodičnog stabla više koriste kao jeftino sredstvo za obračun s političkim neistomišljenicima, nego što ozbiljno veruju kako nečije poreklo ima veze sa lojalnošću državi.