Барјак непатриотизма

Детектор за откривање непатриотских осећања прекјуче се поново огласио у Скупштини Србије. Овог пута оличен у посланику Српске радикалне странке Наташи Јовановић. "Вирус непатриотизма" откривен је, ни мање ни више него код председника парламента Оливера Дулића.

На седници Скупштине, на којој је, по дневном реду, требало да се расправља о буџету и усвајању пореских олакшица за грађане, Наташа Јовановић је затражила да се отвори "озбиљна расправа и дискусија о томе где се ми, даме и господо, налазимо". Да не буде забуне, она је знала (како је сама тврдила) да је тог јутра дошла из Крагујевца и да се тог тренутка налази у Београду, у Народној скупштини Србије, али није знала зашто је онда претходног четвртка на "згради Скупштине Републике Србије осванула црвено-бело-плава застава усташке хрватске државе", па је потражила одговор од Дулића.

"Господине председниче, пошто је општепозната ствар и то је ваше интимно право изјашњавања у смислу ваше националне опредељености, јер сте дете из мешаног брака, мајка вам је Српкиња, а отац Хрват, ваше национално опредељење је југословенско, што је, опет, ваша ствар, међутим, када се ради о, боље би било да се лупите по глави, да видите да ли има нешто унутра или је празна, то би вам боље било, јер у празној глави нема осећаја за припадност држави и народу и нема Устава...", питала је, како пише у стенограмским записима из Скупштине, Наташа Јовановић.

И где је питање у тој сложеној реченици? Оно је стигло нешто касније ("како је могуће да државно обележје републике, односно назови државе, која је окупирала један део територије српске државе и прогнала преко пола милиона наших сународника, осване на згради Народне скупштине"), али чини се да оно и није било превише битно.

Јер да је Наташу Јовановић заиста толико узнемирио, како је рекла, "један од највећих инцидената откако Република Србија има своје државно обележје", ваљда не би чекала три дана да о томе обавести јавност. Да је својим очима прошлог четвртка видела да се на српској скупштини вијори хрватска застава, ваљда би се огласила истог дана. То што Скупштина није заседала тог дана, није оправдање, јер четвртком СРС држи редовне конференције за новинаре, па ето прилике да се јавност упозори на тај "скандал". Генерални секретар те странке Александар Вучић, међутим, тада није поменуо ништа слично.

Тешко је поверовати и да нико од радикала тог дана није прошао поред Скупштине, јер је баш у четвртак посланичка група СРС-а доставила парламенту свој предлог резолуције о Космету. Мало је вероватно да су предлог послали поштом.

Основано је сумњати, дакле, да је Наташа Јовановић за информацију о хрватској застави на српској скупштини сазнала читајући "Курир" од суботе, који је објавио ту вест. Међутим, овај дневни лист је, за разлику од Јовановићеве, јавности понудио прецизнију информацију, коју је поткрепио и фотографијом.

Лист, наиме, наводи да је на згради Скупштине Србије био окачен "барјак Холандије који би уз пропратни детаљ у виду шаховнице лако могао да прерасте у заставу суседне Хрватске".

Испало је да Јовановићева не разликује оно што је лако могло да се догоди од оног што се заиста догодило, па је, случајно или не, обманула српску јавност, тврдећи за скупштинском говорницом да је реч о хрватској застави.

И као успут поменула је националност родитеља председника Скупштине. Што није нужно. "Увреда на националној основи", како би се могло закључити из јучерашњег "Политикиног" наслова (наравно да Оливер Дулић нема разлога да се вређа што је неко поменуо да му је отац Хрват, мајка Српкиња, а он Југословен). Ипак, ако се сложимо с чињеницом да сви Хрвати нису усташе, а са тим би се ваљда сложили и српски радикали, онда није у реду, а ни логично, да се хрватска државна застава (која, узгред речено, није висила на јарболу зграде парламента) назива усташком.

Највише због оваквог пребројавања "несрпских" крвних зрнаца, радикалима многи и данас приписују да су националисти, фашисти, шовинисти итд. Они на то с правом могу да одговоре да у њиховим посланичким клупама седе и припадници ромске, мађарске и бошњачке мањине, те да су баш мањинске странке позивали на прављење владе. Међутим, овако контрадикторним понашањем, радикали наводе на закључак да припаднике мањина поштују само ако имају чланску карту њихове странке. Или да посланици СРС-а претрагу породичног стабла више користе као јефтино средство за обрачун с политичким неистомишљеницима, него што озбиљно верују како нечије порекло има везе са лојалношћу држави.