Muke Pržića u plamenu revolucije

Profesor Pravnog fakulteta Ilija Pržić potiče iz stare građanske porodice, a pre Drugog svetskog rata bio je na glasu kao stručnjak koji je pisao rasprave i monografije vezane za srpsku istoriju i spoljnu politiku. Pržić je rođen 1899. u Požarevcu, u profesorskoj porodici. Otac Aleksandar,gimnazijski profesor nemačkog jezika, takođe je imao tragičnu sudbinu – ubili su ga Bugari u Prvom svetskom ratu u Leskovcu.

Ilija se posle redovnog osnovnog školovanja u Leskovcu, i na Pravnom fakultetu u Beogradu, obrazovao u Francuskoj, stipendiran je kao odličan student i ratno siroče, o trošku države. Po povratku u Beograd, postaje asistent i doktorira na Pravnom fakultetu 1932. godine. Izabran je za vanrednog profesora 1937. i predavao međunarodno i crkveno pravo.Za vreme nemačke okupacije, javio se na obavezan konkurs za izbor u nastavničko zvanje, a konsultovan je i kao pravni ekspert u Ministarstvu prosvete.

Avgusta 1941, zajedno sa mnogim intelektualcima, potpisao jepoznati „Apel srpskom narodu”i već tada je svrstan u ideološke neprijatelje revolucije. Optužen je da je biobliski saradnik i savetodavac Aćimovića, član Nedićevog Državnog saveta. Kao takav,uhapšen je nakon 23. oktobra 1944. i streljan bez suda na Banjici, što je „Politika” obnarodovala na naslovnoj strani, na listi prvih 105 streljanih, 27. novembra 1944, pod rednim brojem 59.

Ovu novinsku stranu i danas čuva Ilijina sinovica Branislava Milanov-Pržić.

– Živeli smo u kući moje babe Branislave, u Hadži Melentijevoj 40. Otac je prisustvovao čika Ikinom hapšenju, 23. oktobra. Onako lepo vaspitan pitao je oficira Ozne: „Gospodine oficiru, hoću li ja sesti na prednje ili zadnje sedište?”O njegovoj sudbini saznali smo 27. novembra, kada smo zaprepašćeni pročitali u „Politici” da je čika Ilija streljan. Baka je odmah pala u nesvest, dok smo mi zanemeli od tuge. Odmah nam je imovina konfiskovana, a stvari opljačkane. M smo prodavali da bismo preživimo, ono što je ostalo od ličnih stvari – priča Branislava za „Politiku” o stradanju svoje porodice.

Zatvora je dopao i Ilijin brat Vojislav,predratni oficir. On je, prihvativši da povede mobilisane mladiće na Sremski front, odbio da se zakune novim revolucionarnim vlastima rečima: „Ja sam vojnik i jedanput sam položio zakletvu!”Zbog toga ga je Ozna uhapsila i zatvorila, a kasnije je oteran na prinudni rad.

Mukama Pržića tu nije bio kraj. Već početkom 1947. morali su da napuste Beograd, u akciji iseljavanja porodica narodnih neprijatelja iz prestonice.

– Rekli su nam da imamo 24 sata da napustimo kuću, ali smo na molbu moje mame dobili četiri dana. Izašli su nam u susret prijatelji iz porodice Save Urbana iz Vukovara i tamo živeli dve godine. Majka je posle više pokušaja uspela da dođe do Moše Pijade i dobili smo dozvolu za povratak u Beograd. Moša Pijade je napisao na cedulji: „Nezakonito iseljeni–vratitiim boravak u Beograd. Smrt fašizmu, sloboda narodu!” – sećase kroz suze Branislava.

Međutim, u njihovu kuću već je bilo useljeno pet porodica, pa su Pržići živeli u podrumu i u vešernici.

– Neki stanari bili su sa pištoljima oko pojasa, uniformisani. Koristili su naše stvari, posuđe, nameštaj, obuću i odeću. Tek posle desetak godina uspeli smo da se uselimo u deo stana. I danas u svojoj kući imam stvari zaštićenog stanara, dok se proces rehabilitacije strica Ilije još oteže. Evo, na poslednjem ročištu se utvrđuje da je moj stric, zapravo, mrtav – poručuje Branislava.

O sudbini Pržića, ali i hiljada drugih represiranih građana, saznali smo od dr Srđana Cvetkovića, istoričara koji se godinamabavi ovim mučnim delom nacionalne istorije, kao sekretar Državne komisije za tajne grobnice i istraživač na Institutu za savremenu istoriju.

– Baza Državne komisije za tajne grobnice sadrži već 53.000 žrtava od čega je oko 400 profesora, učitelja i visoko obrazovanih lica. Sav materijal nameravam da predočim javnosti na izložbi „U ime naroda!”, u martu sledeće godine u Istorijskom muzeju Srbije.Cilj izložbe jeste da na savremen, multimedijalan i dokumentovan način prikažemo tragične sudbine streljanih bez suda, logorisanih, Golotoočana, seljaka u otkupu i kolektivizaciji, kao i političku kulturu tog vremena – poručuje dr Srđan Cvetković.