Муке Пржића у пламену револуције

Професор Правног факултета Илија Пржић потиче из старе грађанске породице, а пре Другог светског рата био је на гласу као стручњак који је писао расправе и монографије везане за српску историју и спољну политику. Пржић је рођен 1899. у Пожаревцу, у професорској породици. Отац Александар,гимназијски професор немачког језика, такође је имао трагичну судбину – убили су га Бугари у Првом светском рату у Лесковцу.

Илија се после редовног основног школовања у Лесковцу, и на Правном факултету у Беогрaду, образовао у Француској, стипендиран је као одличан студент и ратно сироче, о трошку државе. По повратку у Београд, постаје асистент и докторира на Правном факултету 1932. године. Изабран је за ванредног професора 1937. и предавао међународно и црквено право.За време немачке окупације, јавио се на обавезан конкурс за избор у наставничко звање, а консултован је и као правни експерт у Министарству просвете.

Августа 1941, заједно са многим интелектуалцима, потписао јепознати „Апел српском народу”и већ тада је сврстан у идеолошке непријатеље револуције. Оптужен је да је биоблиски сарадник и саветодавац Аћимовића, члан Недићевог Државног савета. Као такав,ухапшен је након 23. октобра 1944. и стрељан без суда на Бањици, што је „Политика” обнародовала на насловној страни, на листи првих 105 стрељаних, 27. новембра 1944, под редним бројем 59.

Ову новинску страну и данас чува Илијина синовица Бранислава Миланов-Пржић.

– Живели смо у кући моје бабе Браниславе, у Хаџи Мелентијевој 40. Отац је присуствовао чика Икином хапшењу, 23. октобра. Онако лепо васпитан питао је официра Озне: „Господине официру, хоћу ли ја сести на предње или задње седиште?”О његовој судбини сазнали смо 27. новембра, када смо запрепашћени прочитали у „Политици” да је чика Илија стрељан. Бака је одмах пала у несвест, док смо ми занемели од туге. Одмах нам је имовина конфискована, а ствари опљачкане. М смо продавали да бисмо преживимо, оно што је остало од личних ствари – прича Бранислава за „Политику” о страдању своје породице.

Затвора је допао и Илијин брат Војислав,предратни официр. Он је, прихвативши да поведе мобилисане младиће на Сремски фронт, одбио да се закуне новим револуционарним властима речима: „Ја сам војник и једанпут сам положио заклетву!”Због тога га је Озна ухапсила и затворила, а касније је отеран на принудни рад.

Мукама Пржића ту није био крај. Већ почетком 1947. морали су да напусте Београд, у акцији исељавања породица народних непријатеља из престонице.

– Рекли су нам да имамо 24 сата да напустимо кућу, али смо на молбу моје маме добили четири дана. Изашли су нам у сусрет пријатељи из породице Саве Урбана из Вуковара и тамо живели две године. Мајка је после више покушаја успела да дође до Моше Пијаде и добили смо дозволу за повратак у Београд. Моша Пијаде је написао на цедуљи: „Незаконито исељени–вратитиим боравак у Београд. Смрт фашизму, слобода народу!” – сећасе кроз сузе Бранислава.

Међутим, у њихову кућу већ је било усељено пет породица, па су Пржићи живели у подруму и у вешерници.

– Неки станари били су са пиштољима око појаса, униформисани. Користили су наше ствари, посуђе, намештај, обућу и одећу. Тек после десетак година успели смо да се уселимо у део стана. И данас у својој кући имам ствари заштићеног станара, док се процес рехабилитације стрица Илије још отеже. Ево, на последњем рочишту се утврђује да је мој стриц, заправо, мртав – поручује Бранислава.

О судбини Пржића, али и хиљада других репресираних грађана, сазнали смо од др Срђана Цветковића, историчара који се годинамабави овим мучним делом националне историје, као секретар Државне комисије за тајне гробнице и истраживач на Институту за савремену историју.

– База Државне комисије за тајне гробнице садржи већ 53.000 жртава од чега је око 400 професора, учитеља и високо образованих лица. Сав материјал намеравам да предочим јавности на изложби „У име народа!”, у марту следеће године у Историјском музеју Србије.Циљ изложбе јесте да на савремен, мултимедијалан и документован начин прикажемо трагичне судбине стрељаних без суда, логорисаних, Голотоочана, сељака у откупу и колективизацији, као и политичку културу тог времена – поручује др Срђан Цветковић.