Zid mira i tolerancije

„Bezbednost je na visokom nivou, vaš manastir je zaštićen, Prizren je primer za slobodu kretanja...”, ponavljao je, pre martovskog pogroma 2004, u manastiru Svetih arhangela kod Prizrena Čarls Brejšou, jedan od glavnih Unmikovih rukovodilaca. Nije prošlo ni nedelju dana, taj isti čovek gazio je, praćen vojnicima i novinarima, po pepelu spaljenih ikona, ikonostasa, knjiga, fresaka i svih prizrenskih hramova. Prošao je u Bogorodici Ljeviškoj pored tamne mrlje na kojoj se nalazila freska Bogorodice s kotaricom, poznata i kao prizrenska hraniteljka gladnih; neko ga je u očaju zaustavio i pokazao nagorele stihove persijskog pesnika Hafiza, „zenica oka mog gnezdo je lepote tvoje“, posvećene tom izuzetnom slikarstvu. Saslušao je priču i nije se više vraćao, iza njega su ostale posledice, a ono što se može spasti i danas se, deset godina kasnije, dugo i strpljivo popravlja.

Da li je srpsko kulturno i versko nasleđe na Kosovu i Metohiji moglo biti zaštićeno? Ko je mogao i morao da ga zaštiti? Kako to izgleda na terenu i može li danas eskalirati nasilje? 

Mišljenje o međunarodnim misijama na Kosovu i Metohiji u srpskoj javnosti, o naročito među Srbima u pokrajini, zavisilo je, u najvećoj meri, od njihove spremnosti, volje i sposobnosti da fizički zaštite njihove živote i svetinje. U tako surovo pojednostavljenoj slici Kfor i njegova brojna multietnička vojska vremenom postaje, neka vrsta garanta i zaštite svega što Albanci doživljavaju kao srpsko. Žica, tenkovi, punktovi, vreće peska, stražarske kućice i čitava mala vojna utvrđenja počinju da, nakon brutalnog etničkog čišćenja i razaranja i skrnavljenja oko 150 crkva i manastira, niču oko srpskih naselja i hramova. Iako je etnička stihija uništavala sve pred sobom, a ogromna većina onih koji su „donosili mir“ zatvarala oči i tražila istorijsko opravdanje za zločine u njihovom prisustvu, neki hrabri irski oficiri i vojnici u Prištini spasavaju i štite Srbe. Nasuprot tim primerima, doduše retkim, postoje i one oblasti gde nasilje i rušilački pohod, posebno u Metohiji u zoni nemačkog kontingenta Kfora, ne ostavljaju – zaključno sa martovskim pogromom 2004. – ni jedan jedini spomenik srpskog nasleđa koji nije spaljen, skrnavljen, napadan ili provaljivan. U italijanskoj vojnoj zoni, takođe u Metohiji, manastiri Pećka patrijaršija i Visoki Dečani, sa svojim metosima Budisavcima i Goriočem, imali su više sreće i sigurniju vojničku zaštitu. Tačnije, ako se izuzme srpsko selo Goraždevac kod Peći i Crkva Uspenja Presvete Bogorodice u Đakovici sa četiri starice, italijanski vojnici nisu imali šta ni čuvati – sve je već bilo uništeno.

Važnost, istorijski značaj, lepota, međunarodni pritisak, preduzimljivost i komunikativnost monaštva u prelomnim trenucima, srpski diplomatski napori i usredsređenost Kfora da zaštiti tih nekoliko tačaka doprineli su da se sačuvaju Dečani i Patrijaršija. Stalna upućenost vojnika i oficira na ove manastire, neka vrsta mentalitetske otvorenosti, zajednička opasnost i verska bliskost doprineli su da se, posebno u Dečanima, izgradi poseban odnos poštovanja i prijateljstva između italijanskih vojnika i bratstva manastira. Već 14 godina Italijani su spremni da pomognu, i oko ishrane, i oko pratnje, dolaze na manastirska bogosluženja, posebno na Kanon svetom kralju Stefanu Dečanskom; ostaju vezani za svetinju i po odlasku sa Kosova, mnogi ovde primaju pravoslavlje, kako vojnici tako i civili. Frančesko Skarfi, ekonomista iz Sirakuze, krstio se na izvoru dečanske mineralne vode, osnovao je društvo „Prijatelji Dečana“ koje okuplja preko hiljadu vojnika i oficira čuvara Dečana, kao i profesore, pisce, istoričare umetnosti.

„Bili smo tamo prilikom zvaničnog osnivanja Udruženja naših prijatelja smešteni u vojnom hotelu. Osećali smo se kao kod kuće sa vojnom prijavnicom i stražom. Smejali smo se sami sebi kad bi, po navici iz Dečana, pozdravljali na ulicama Rima nepoznate italijanske vojnike i karabinijere”, kaže otac Petar iz Visokih Dečana. Udruženje „Amiči di Dečani”, osim promocije duhovnog i kulturnog blaga na KiM, pomaže povratničke porodice, omogućava lečenje bolesne dece u Italiji, organizuje ekskurzije.

Pored vojničke zaštite Eparhija raško-prizrenska preduzima podizanje zaštitnih zidova oko Dečana i Patrijaršije. U doba komunizma dečanski iguman Makarije je podizao zid oko imanja – kada su ga pitali šta to radi odgovarao je: „Zidam zid bratstva i jedinstva!“ U periodu nakon 1999. drugi iguman, sadašnji episkop Teodosije, izgradio je zid koji je, takođe, u šali prozvao zid mira i tolerancije. Upravo uvrh jednog od tih zidova pogodila je 2007. godine, na desetak metara od dečanskog oltara, minobacačka granata ispaljena na ovaj spomenik Uneska. Italijanski vojnici, uplašeni eksplozijom uzaludno su tražili mesto njenog udara, a našao ga je jeromonah Danilo ispod krova koji pokriva zid i ostatke mine predao čuvarima.

Zaštita Pećke patrijaršije nedavno je poverena Kosovskoj policiji, a Dečani su jedini hram koji čuva Kfor na Kosovu i Metohiji. Lokalne ekstremističke grupe, pomognute institucijama, koriste svaki povod da pokažu neprijateljstvo i zaprete manastiru, a nova istorijska škola kosovskih Albanaca i medijska kampanja formirali su mišljenje da srpske crkve i manastiri pripadaju Albancima i da su ih Srbi preoteli u srednjem veku.

Očuvanje srpske kulturne i verske baštine je dinamičan proces, u njemu nema sigurnosti jer, između ostalog, nema funkcionalnih institucija koje mogu zaštititi različitost, a samim tim i slobodu onih kojima pripadaju i koji u njima žive.