Sve velike bitke završe kao gobleni

Ambijentalnom izložbom „San“, koju čine tri celine pod nazivom „Konstantinov san“, „U ovom znaku“ i „Ruka“, Čedomir Vasić, beogradski umetnik i profesor predstaviće se publici do 1. novembra u niškoj Galeriji „Srbija“. Tokom četiri decenije umetničkog delovanja Vasić se inspirisao uglavnom istorijskim temama i njihovim povezivanjem sa sadašnjicom. Za polazište je uzimao tradicionalnu sliku i potom je širio na video, pokretne slike, digitalnu formu, ili u prostoru na murale i stvarao ambijentalne celine. U tom smislu poziv Galerije savremene likovne umetnosti Niš da napravi izložbu povodom obeležavanja 17 vekova od donošenja Milanskog edikta bio je povod da razvije sopstvenu poetiku na tu temu. Za njega je posebno značajan momenat prosvetljenja koji postoji u svim religijama i bitan je ne samo kod Konstantina Velikog nego i univerzalno, u životu svakog čoveka.

– Šta nam Konstantin poručuje i kakva je to bila vrsta prosvetljenja, pitao sam se. Dva umetnička dela su mi bila vodilja za stvaranje ove ambijentalne postavke. Prvo je ruka koja je danas samo fragment nekadašnje Konstantinove kolosalne skulpture u Rimu, a drugo je slika „Konstantinov san“ Pjera dela Frančeske iz Crkve Sv. Franje u Arecu. Izložba se odvija u tri segmenta, na 300 kvadrata u Galeriji „Srbija“, a prvi započinje u izlogu, gde se publika spolja sreće sa „Konstantinovim snom“ koji je predstavljen lentikularnim postupkom (pretapanje više slika), nagoveštavajući da taj san može svako od nas da sanja. Drugi segment „U ovom znaku“ je u velikom prostoru zamišljenom kao sala bitaka, a predstavio sam ih počev od onih u Tutankamonovo vreme, pa do Drugog svetskog rata. Radovi tog segmenta su u digitalnoj štampi, iznad njih je friz pravih crvenih zastava, na kojima na grčkom, latinskom i srpskom piše „U ovom znaku“. Ali sam izostavio reč pobeđuješ, jer u ovom znaku se odvija bitka, ali šta je pobeda – to za mene ostaje dvosmisleno i otvoreno. Slike bitaka nisu bukvalne reprodukcije, već je reč o pikselizovanim predstavama. Pikseli razjedinjuju sliku, a teksturom pačvorka postiže se efekat sličan goblenu. Na kraju sve te velike bitke ili slike završe kao gobleni i u tome je ideja gubljenja smisla velikih pobeda! – kaže Čedomir Vasić u razgovoru za „Politiku“ o niškoj izložbi.

Dalje saznajemo da se završni, treći deo postavke nazvan „Ruka“ odvija u tamnom prostoru, gde je predstavljena Konstantinova šaka u formi neonskog crteža, a posetilac se susreće sa njegovom porukom kroz upozorenje „Pronađite svoje svetlo u mraku“. U toj prostoriji bićete u jednom momentu osvetljeni snažnom svetlošću u trajanju od pet sekundi. Interaktivna situacija je u tome da svaki pojedinac ima bukvalno, ali i simbolički svoje prosvetljenje. I to bi trebalo da bude poruka izložbe, ističe naš sagovornik.

O planovima nakon Niša Čedomir Vasić navodi:– Početkom sledeće godine u Istorijskom muzeju Srbije, na Trgu Nikole Pašića planiram, kao vrstu pregleda, izložbu koja bi obuhvatila razne faze mog rada i bavljenja istorijom, ali i vremenom u kom su ti radovi nastali. Zapravo, bavio sam se istorijskim temama koje su samo povod za nešto što objašnjava naš savremeni trenutak.

Umetnik ističe da je u četiri decenije rada teško bilo šta izdvojiti, a izlagao je mnogo u zemlji i svetu. Među samostalnim izložbama ističu se„Sintetički pejzaži“, „24 sata Ruanske katedrale“, „Put u Oz“, „Introspektiva“,„Stanje uzbune“,„Raskućivanje“,„Pod vulkanom“ i „Klijina bašta“.– Šta nudi slikar? Nudi situaciju, jer slika je uvek jedna pretpostavka, a kako ćete reagovati na nju pitanje je. U novije doba postoji naglašena potreba da gledalac postane deo slike, jer je izgubio onu finu meditativnu dimenziju da posmatra delo i saznaje, razumeva i uživa. Posmatrač se danas izlaže jačim šokovima. Uvek su me zanimale dve kategorije, a to su prostor i vreme na slici, i između njih su nastali svi moji radovi.

Čedomir Vasić, dugogodišnji profesor na FLU i nekadašnji rektor u dva mandata na Univerzitetu umetnosti, pokrenuo je slikanje murala u Beogradu osamdesetih godina prošlog veka i ostvario veći broj dela na javnim mestima: – Slikanje u javnim prostorima mi je važno, jer je to pokušaj da slikar deluje u širokom gradskom prostoru sa osobenostima pojedinih mesta, bilo da se radi o atmosferskim uslovima, dobu dana, saobraćaju, različitim uglovima iz kojih se zid vidi. Najstariji mural koji sam uradio sa studentima je onaj kod Likovne akademije u Beogradu i postoji već 30 godina.

B. Lijeskić