Све велике битке заврше као гоблени

Амбијенталном изложбом „Сан“, коју чине три целине под називом „Константинов сан“, „У овом знаку“ и „Рука“, Чедомир Васић, београдски уметник и професор представиће се публици до 1. новембра у нишкој Галерији „Србија“. Током четири деценије уметничког деловања Васић се инспирисао углавном историјским темама и њиховим повезивањем са садашњицом. За полазиште је узимао традиционалну слику и потом је ширио на видео, покретне слике, дигиталну форму, или у простору на мурале и стварао амбијенталне целине. У том смислу позив Галерије савремене ликовне уметности Ниш да направи изложбу поводом обележавања 17 векова од доношења Миланског едикта био је повод да развије сопствену поетику на ту тему. За њега је посебно значајан моменат просветљења који постоји у свим религијама и битан је не само код Константина Великог него и универзално, у животу сваког човека.

– Шта нам Константин поручује и каква је то била врста просветљења, питао сам се. Два уметничка дела су ми била водиља за стварање ове амбијенталне поставке. Прво је рука која је данас само фрагмент некадашње Константинове колосалне скулптуре у Риму, а друго је слика „Константинов сан“ Пјера дела Франческе из Цркве Св. Фрање у Арецу. Изложба се одвија у три сегмента, на 300 квадрата у Галерији „Србија“, а први започиње у излогу, где се публика споља среће са „Константиновим сном“ који је представљен лентикуларним поступком (претапање више слика), наговештавајући да тај сан може свако од нас да сања. Други сегмент „У овом знаку“ је у великом простору замишљеном као сала битака, а представио сам их почев од оних у Тутанкамоново време, па до Другог светског рата. Радови тог сегмента су у дигиталној штампи, изнад њих је фриз правих црвених застава, на којима на грчком, латинском и српском пише „У овом знаку“. Али сам изоставио реч побеђујеш, јер у овом знаку се одвија битка, али шта је победа – то за мене остаје двосмислено и отворено. Слике битака нису буквалне репродукције, већ је реч о пикселизованим представама. Пиксели разједињују слику, а текстуром пачворка постиже се ефекат сличан гоблену. На крају све те велике битке или слике заврше као гоблени и у томе је идеја губљења смисла великих победа! – каже Чедомир Васић у разговору за „Политику“ о нишкој изложби.

Даље сазнајемо да се завршни, трећи део поставке назван „Рука“ одвија у тамном простору, где је представљена Константинова шака у форми неонског цртежа, а посетилац се сусреће са његовом поруком кроз упозорење „Пронађите своје светло у мраку“. У тој просторији бићете у једном моменту осветљени снажном светлошћу у трајању од пет секунди. Интерактивна ситуација је у томе да сваки појединац има буквално, али и симболички своје просветљење. И то би требало да буде порука изложбе, истиче наш саговорник.

О плановима након Ниша Чедомир Васић наводи:– Почетком следеће године у Историјском музеју Србије, на Тргу Николе Пашића планирам, као врсту прегледа, изложбу која би обухватила разне фазе мог рада и бављења историјом, али и временом у ком су ти радови настали. Заправо, бавио сам се историјским темама које су само повод за нешто што објашњава наш савремени тренутак.

Уметник истиче да је у четири деценије рада тешко било шта издвојити, а излагао је много у земљи и свету. Међу самосталним изложбама истичу се„Синтетички пејзажи“, „24 сата Руанске катедрале“, „Пут у Оз“, „Интроспектива“,„Стање узбуне“,„Раскућивање“,„Под вулканом“ и „Клијина башта“.– Шта нуди сликар? Нуди ситуацију, јер слика је увек једна претпоставка, а како ћете реаговати на њу питање је. У новије доба постоји наглашена потреба да гледалац постане део слике, јер је изгубио ону фину медитативну димензију да посматра дело и сазнаје, разумева и ужива. Посматрач се данас излаже јачим шоковима. Увек су ме занимале две категорије, а то су простор и време на слици, и између њих су настали сви моји радови.

Чедомир Васић, дугогодишњи професор на ФЛУ и некадашњи ректор у два мандата на Универзитету уметности, покренуо је сликање мурала у Београду осамдесетих година прошлог века и остварио већи број дела на јавним местима: – Сликање у јавним просторима ми је важно, јер је то покушај да сликар делује у широком градском простору са особеностима појединих места, било да се ради о атмосферским условима, добу дана, саобраћају, различитим угловима из којих се зид види. Најстарији мурал који сам урадио са студентима је онај код Ликовне академије у Београду и постоји већ 30 година.

Б. Лијескић