Kraj evropske ljubavi sa Obamom

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – „Da, mi možemo”, glasila je popularna parola iz Obamine prve predsedničke kampanje kojom je najavljivao promenu u američkoj politici: od hegemona bez ikakvih obzira ka sili koja sluša i uvažava saveznike, spremne istovremeno i da pruži ruku pomirenja protivnicima.

Kad je još kao predsednički kandidat 28. jula 2008. posetio Berlin, u aveniju koja vodi ka Bradenburškoj kapiji došlo je da ga vidi i čuje 200.000 Nemaca koji nisu krili oduševljenje onim što je govorio mladi političar iz Vašingtona.

Pet godina kasnije, kako u svom komentaru ukazuje Si-En-En, parola „Da, mi možemo”, ima sasvim drugačiji smisao.

Kancelarka Angela Merkel je, gnevna posle otkrića da američka Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) prisluškuje i njen mobilni telefon, pozvala predsednika Baraka Obamu i. kako prenose ovdašnji mediji, sa njim imala nimalo ugodni dijalog. Njihov razgovor je u zvaničnim saopštenjima obe strane donekle ispeglan, ali suština je da je nemačka kancelarka, odrasla u Istočnoj Nemačkoj, gde je tajna policija prisluškivala sve i svakog, dirnuta u najosetljiviji živac.

Slično je i sa Francuzima, čije je ogorčenje posle vesti da je NSA snimila čak 70 miliona njihovih telefonskih razgovora za samo mesec dana, takođe veliko.

U ovdašnjim medijima juče je postavljeno pitanje da li je predsednik bio upućen u detalje operacija NSA, ili su one samo nastavile ono što su radile po programu koji je donet za vreme njegovog prethodnika, Džordža Buša, kada je paranoja izazvana terorističkim spektaklom, koji je 11. septembra 2001 priredila Al Kaida, bila velika.

Ali od tada je mnogo vode proteklo rekom Potomak koja se vidi sa terase Bele kuće. Borba sa terorizmom je bila uspešna i zato što su SAD u tome uz sebe imale i evropske saveznike, čije je poverenje sada žestoko uzdrmano.

Sem toga, poslednjih godina Obama je glasno najavljivao da se američki prioriteti sele u Aziju, što je takođe ozlovoljilo transatlantske prijatelje.

„Bila je to kolosalno pogrešna procena”, citira juče „Njujork tajms” neimenovanog diplomatu sa velikim iskustvom u Evropi – „činiti nešto samo zato što se može, umesto da se preispita da li treba”.

Neprijatni telefonski razgovor sa nemačkim kolegom imala je i savetnica za nacionalnu bezbednost Suzan Rajs, koja je, kao i Obama, negirala da se Merkelova sada špijunira, i obećavajući da to neće biti činjeno ni ubuduće, ali ostavši neodređena oko toga da li je to rađeno pre.

Nemačka, iznosi se ovde, već dugo traži da sa SAD potpiše ugovor o međusobnom nešpijuniranju, kakav Amerika ima sa anglosaksonskim saveznicima, Velikom Britanijom, Kanadom, Australijom i Novim Zelandom (članicama tajnovitog konzorcijuma „Ešalon” za sveopšte elektronsko prisluškivanje koji se više ne pominje) – ali da se u Vašingtonu s tim nije žurilo.

Konsenzus ovdašnjih medijskih komentatora jeste da špijuniranje lidera prijateljskih zemalja nije u američkom interesu, prvenstveno zbog činjenica da u okolnostima relativnog opadanja američke moći, obaveštajna i vojna saradnja sa saveznicima kao što su Nemačka i Francuska dobija na značaju. A sem toga, Obama se dosad nije istakao u uspostavljanju ličnih odnosa sa njihovim liderima koji bi u najnovijoj krizi mogli da budu dobrodošao amortizer.

Nije samo reč o kraju ljubavi Evropljana sa Obamom. „Trideset, dvadeset pa možda i deset godina od danas, istoričari će pisati da je neobuzdana revnost NSA fatalno podrila američko liderstvo u informatičkoj eri i sprečila stvaranje istinski globalnog interneta”, stav je iznet u komentaru urednika agencije Blumberg.

Oni smatraju da će najnoviji skandal – otkriće iz laptop torbe Edvarda Snoudena da je NSA prisluškivala čak 35 lidera širom sveta – učvrstiti nameru Evropskog parlamenta da ozakoni zabranu transfera internet podataka generisanih u EU u neku drugi zemlju bez saglasnosti zemlje u kojoj su nastali, što je nešto protiv čega su SAD žestoko lobirale.

To će ne samo „balkanizovati” internet, nego će naneti i veliku štetu američkim informatičkim kompanijama („Gugl”, „Cisko sistems” i drugima) – po nekim procenama čak i do 180 milijardi dolara.

Napetosti izazvane aktivnostima NSA, sem toga, ugrožavaju i pregovore o trgovinskom sporazumu između SAD i EU od kojih se očekuje da znatno ubrzaju ekonomije na obe strane Atlantika.

NSA sada nastoji da spreči dalje širenje skandala šaljući upozorenja svojim evropskim partnerima da bi trebalo da spreče dalje objavljivanje dokumenata koje je medijima dostavio Snouden (pominju se brojevi između 30.000 i 50.000 takvih strogo poverljivih papira u digitalnom formatu) – da se ne bi kompromitovala međusobna saradnja protiv trećih (Rusije i Kine, pre svih).

Ali NSA priznaje, kako prenosi „Politiko”, da „ne zna kako to da se uradi”, mada naglašava „da način za to mora da bude pronađen”.