Kad Amerika špijunira evropske saveznike

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Najnovije otkriće da je američka Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) evidentirale podatke i o razgovorima Španaca – 60 miliona za mesec dana – nije veliko iznenađenje, kao što to neće biti i slične vesti koje mogu da se, na osnovu dokumenata koja je medijima dostavio Edvard Snouden, pojave sledećih dana. NSA jednostavno širom sveta koristi špijunski „usisivač”: sveobuhvatna mreža satelitskih antena, onih koje su ugrađene u krovove njenih diplomatskih misija, i druga tehnologija omogućavaju joj da snima celokupne svetske komunikacije i da ih potom, uz pomoć snažnih kompjuterskih sistema, „prosejava” u potrazi za zlatnim obaveštajnim zrncima.

Specifična usmerenost na pojedine svetske lidere, kao što je Angela Merkel, druga je priča. Prisluškivanje jednog od njenih telefona („partijskog”) počelo je, kako tvrdi „Špigl”, još 2002, pre nego što je postala kancelarka. Šta je, međutim, o tome znao ili nije znao Obama?

Kako tvrdi „Volstrit džornal” pozivajući se na za ovakvu vrstu informacija uobičajeno neimenovane izvore, predsednik je posle bekstva Edvarda Snoudena zatražio analizu aktivnosti NSA i tek tada saznao da ona prisluškuje 35 svetskih lidera, među kojima i Merkelovu. Usledilo je naređenje da se ona i još jedan broj neimenovanih skinu sa tog spiska za prismotru, ali se ne iznose detalji da li je to urađeno baš na zahtev Obame, kao ni datum te naredbe.

„Volstrit džornal” objašnjava da je logično da predsednik nije morao da zna šta sve radi NSA, s obzirom na činjenicu da predsednik odobrava samo šire obaveštajne prioritete, dok se odluke o specifičnim obaveštajnim metama donose na nižem nivou, pa čak i u samoj agenciji, što je praksa koja se navodno sada preispituje. Dodatno objašnjenje je da NSA ima toliko operacija prisluškivanja da je „nepraktično” da predsednik bude obaveštavan o svakoj.

Ovde je primetno i da se posle početne defanzive prelazi u ofanzivu. Dok zvanična linija odbrane ostaje da SAD ne čine ništa više nego što to rade sve druge zemlje – da dakle svako špijunira svakoga (mada su SAD za to tehnološki najopremljenije), sada se ukazuje i na to da je učinak NSA u svačijem interesu.

Glasnogovornici ove teze postala su dva republikanska kongresmena, Majk Rodžers, predsedavajući Obaveštajnog komiteta Predstavničkog doma, i Piter King, predsedavajući Potkomiteta za borbu protiv terorizma.

U Vašington stiže delegacija nemačkih obaveštajnih funkcionera da sa kolegama iz NSA razjasni aferu o prisluškivanju Angele Merkel (Foto Rojters)

Rodžers smatra da je slika o američkim špijunskim aktivnostima pogrešna i da ono što je izneto navodi na netačan zaključak. Snoudenova otkrića su, prema njemu, samo nekoliko kamenčića mozaika koji ih ima na hiljade. On takođe kaže da najnovija otkrića nisu iznenađenje za obaveštajne službe saveznika, već samo za njihove vlade koje ih ne nadziru adekvatno.

Piter King je pak, gostujući na jednoj ovdašnjoj televiziji, od Obame tražio da se više ne izvinjava zbog NSA, jer je zahvaljujući njenom radu „spaseno na hiljade života ne samo u SAD nego i u Francuskoj i Nemačkoj, kao i širom Evrope”.

„Francuzi su ti koji špijuniraju vladu i industriju SAD, a što se tiče Nemačke, planiranje ’11. septembra’ je počelo u Hamburgu. Sem toga, Nemci posluju sa Iranom i Irakom i Severnom Korejom”, obrazložio je svoje stavove King.

Stjuart Bejker, bivši visoki funkcioner domovinske bezbednosti u vlade i predsednik Buša, ocenjuje pak da evropski gnev povodom otkrića o delovanju NSA previđa ono što u još većoj meri rade Kinezi.

„Razlika je u tome što iz Kine nikada nije procurilo ništa slično onome što je izneo Snouden”, kaže on, podsećajući da je Merkelova 2007. bez imalo ustručavanja otputovala u Kinu, neposredno posle otkrića o tome da su kineski hakeri provalili u kompjuterske sisteme nemačke države. „U njenim susretima sa kineskim liderima bilo je samo smeškanja.”

U Vašington ove nedelje stiže delegacija nemačkih obaveštajnih funkcionera da sa kolegama iz NSA razjasni aferu i eventualno pripremi pakt o nešpijuniranju, sličan onome koji SAD imaju sa anglosaksonskim saveznicima: Velikom Britanijom, Kanadom, Australijom i Novim Zelandom.