Poetika vokovizuela

Nijansirana spektakularnost različitih a komplementarnih stavova i opredeljenja čine od nedavne izložbe "Vladan – sintezijska umetnost, 1947 – 2007" u kalemegdanskoj "Cvijeti" događaj koji u načelu počiva na Kasirerovoj tezi da je simbolička reprezentacija osnovna funkcija svesti i mišljenja.

Od 1953. godine Radovanović dosledno i stameno istrajava na jednom autorskom konceptu stapanja više umetničkih medija, koji je odredio kao sintezijska umetnost.    

Vladan Radovanović je svoj dar za likovnu umetnost legitimisao još kao petnaestogodišnjak serijom umetnički iznenađujuće zrelih portreta i pejzaža. Faza čiste likovnosti apstraktnog strukturizma i prozirnih slika na svoj autentičan način koincidira s zagrebačkim Novim tendencijama (1961) i svedoči o velikoj crtačkoj imaginativnosti u domenu. Na sličan spektakularan način likovno dominira u seriji vokovizuelnih omaža Daliju, Ešeru, Perfetiju, Magritu, Kleu, El Lisickom, Miljušu i Mojoviću (omaži govore o Radovanovićevoj nesebičnosti, altruizmu i kantovski moralnoj solidarnosti!).

Izišavši 1958. u javnost svojim "novim umetničkim rodom", taktizonima, naišao je na nipodaštavanje i ignorisanje od strane kritike, nespremne na ovakav avangardni izazov. Sasvim sigurno Radovanović tada nije znao da njegovi taktizoni imaju sličnosti s radovima Gliford-Viljemsove, izlaganim u Njujorku 1916, s Marinetijevim taktilizmom iz 1921. i eksperimentima Bauhausa II.      

Veliku osećajnost, osvedočenu složenim i impozantnim stvaralačkim opusom, Radovanović je ispoljio u svojoj muzici (diplomirani kompozitor, osnivač i direktor Elektronskog studija Radio Beograda): u brojnim orkestarskim, kamernim, vokalnim i vokalno-instrumentalnim delima. u domenu novog zvuka: u radiofoniji, elektroakustici, kompjuterskoj muzici i verbalnim zvučnim radovima mentalnog  karaktera.

U njegovom najavangardnijem književnom (i vokovizuelnom) delu, Pustolina (1956-1962) eho kosmosa šumi u grafički-prostorno ulančenim rečenicama s mogućnošću reverzibilnog čitanja. To delo izražava autorovo subjektivno osećanje sveta i njegovih transcendentalno-metafizičkih sadržaja.

Svoju fascinaciju sintezom,započeo je višemedijskim fiksacijama snova, rečju i slikom, kao trajnim životnim opredeljenjem! Kroz zapise oniričnih stanja svesti, Radovanović govori o "drugom stvaraocu" u sebi (Lakanov "Drugi"), koga nije mogao niti hteo sasvim držati pod kontrolom svojim Nad-Ja (Superego).

Radovanovićeva posebna poetika vokovizuela (od 1954), kao višemedijskog roda umetnosti, uz vizuelno i zvučno uključuje i taktilno, kinetičko-gestualno i prostorno pod okriljem značenja. Tematika vokovizuela obuhvata subjektivne doživljaje sebe i sveta, motive iz literature, nauke, politike i filozofije. Znakovi mogu prelaziti jedni u druge, sticati ili gubiti značenje. U funkciji su zvučni ambijent, video, film, zvučna holografija, a koriste se i mašine i naučne metodologije za proizvodnju vizuelnih i zvučnih struktura. Elektronska, analogna i digitalna tehnologija obogatile su načine preoblikovanja zvučnih i likovnih kodova, i omogućile centralizovano upravljanje projektom. Vokovizuelna instalacija Iskazi o smrti (2003) ispituje ovu temu egzistencijalističke filozofije u jednom lako-ironičnom i poučno-didaktičnom ključu, rekao bih, konceptualizovanog pop-arta i neke vrste modernizovanog obnove srednjovekovne Ars moriendi.

"Pokušaj izlaženja iz umetnosti" Vladan Radovanović je započeo svojim "protokonceptualnim" (Miško Šuvaković) projektima, koji predstavljaju  avangardnu aktivnost u svetskim razmerama. U Pričinjavanjima (1955-1956) - koja prethode i Flintovom koncept-artu (1961) i Košutovoj konceptualnoj umetnosti (1965) – Radovanoviću se "činilo" da ide ka delatnosti duha koja "nije ni nauka niti filozofija", ne mareći pri tome je li to umetnost ili nije: u prvom planu su mentalno i nagoveštena dematerijalizacija objekta, u drugom tek sinteza medija. U tom kontekstu, projekti za "činjenje" preteča su hepeninga. Radovanovićevo ispitivanje jastva, doživljaja ličnog postojanja i sopstvene telesnosti sinhrono je s telesnom umetnošću. Posle 1970. uključuje se u međunarodne "Aprilske susrete", organizovane pri SKC, i nastavlja da radi svoje tautološke projekte tipa "medij ispituje sam sebe" (Glas iz zvučnika, 1973, Izloženi glasovi, 1976).       

Pre više od pola veka krenuo je Vladan Radovanović da razbija inerciju malograđanskog dremajućeg duha i onu stilsku inerciju umetničkih stereotipa. U brojnim metodološko/istraživačkim postupcima, stremio je ovaj autor ka ideji integralne umetnosti kombinovanjem klasičnih i elektronskih medija do njihovog stapanja u novi višemedijski samostalni vid sintezijske umetnosti, u čijem se biću reflektuje stvaralačka energija i misao čoveka koga tako moćno reprezentuje A saznavajući svoj ljudski mikro-kosmos u korespondenciji s moćnim makro-kosmosom, ušao je u samu anatomiju stvarnosti – od infinitezimalne čestice do najsloženijih struktura univerzuma, dokazujući tako ličnom stvaralačkom praksom naučnu hipotezu da je i najsitnija čestica prožeta onim trijadnim monizmom materije, energije i duha.