Поетика воковизуела

Нијансирана спектакуларност различитих а комплементарних ставова и опредељења чине од недавне изложбе "Владан – синтезијска уметност, 1947 – 2007" у калемегданској "Цвијети" догађај који у начелу почива на Касиреровој тези да је симболичка репрезентација основна функција свести и мишљења.

Од 1953. године Радовановић доследно и стамено истрајава на једном ауторском концепту стапања више уметничких медија, који је одредио као синтезијска уметност.    

Владан Радовановић је свој дар за ликовну уметност легитимисао још као петнаестогодишњак серијом уметнички изненађујуће зрелих портрета и пејзажа. Фаза чисте ликовности апстрактног структуризма и прозирних слика на свој аутентичан начин коинцидира с загребачким Новим тенденцијама (1961) и сведочи о великој цртачкој имагинативности у домену. На сличан спектакуларан начин ликовно доминира у серији воковизуелних омажа Далију, Ешеру, Перфетију, Магриту, Клеу, Ел Лисицком, Миљушу и Мојовићу (омажи говоре о Радовановићевој несебичности, алтруизму и кантовски моралној солидарности!).

Изишавши 1958. у јавност својим "новим уметничким родом", тактизонима, наишао је на ниподаштавање и игнорисање од стране критике, неспремне на овакав авангардни изазов. Сасвим сигурно Радовановић тада није знао да његови тактизони имају сличности с радовима Глифорд-Виљемсове, излаганим у Њујорку 1916, с Маринетијевим тактилизмом из 1921. и експериментима Баухауса ИИ.      

Велику осећајност, осведочену сложеним и импозантним стваралачким опусом, Радовановић је испољио у својој музици (дипломирани композитор, оснивач и директор Електронског студија Радио Београда): у бројним оркестарским, камерним, вокалним и вокално-инструменталним делима. у домену новог звука: у радиофонији, електроакустици, компјутерској музици и вербалним звучним радовима менталног  карактера.

У његовом најавангарднијем књижевном (и воковизуелном) делу, Пустолина (1956-1962) ехо космоса шуми у графички-просторно уланченим реченицама с могућношћу реверзибилног читања. То дело изражава ауторово субјективно осећање света и његових трансцендентално-метафизичких садржаја.

Своју фасцинацију синтезом,започео је вишемедијским фиксацијама снова, речју и сликом, као трајним животним опредељењем! Кроз записе ониричних стања свести, Радовановић говори о "другом ствараоцу" у себи (Лаканов "Други"), кога није могао нити хтео сасвим држати под контролом својим Над-Ја (Суперего).

Радовановићева посебна поетика воковизуела (од 1954), као вишемедијског рода уметности, уз визуелно и звучно укључује и тактилно, кинетичко-гестуално и просторно под окриљем значења. Тематика воковизуела обухвата субјективне доживљаје себе и света, мотиве из литературе, науке, политике и филозофије. Знакови могу прелазити једни у друге, стицати или губити значење. У функцији су звучни амбијент, видео, филм, звучна холографија, а користе се и машине и научне методологије за производњу визуелних и звучних структура. Електронска, аналогна и дигитална технологија обогатиле су начине преобликовања звучних и ликовних кодова, и омогућиле централизовано управљање пројектом. Воковизуелна инсталација Искази о смрти (2003) испитује ову тему егзистенцијалистичке филозофије у једном лако-ироничном и поучно-дидактичном кључу, рекао бих, концептуализованог поп-арта и неке врсте модернизованог обнове средњовековне Арс мориенди.

"Покушај излажења из уметности" Владан Радовановић је започео својим "протоконцептуалним" (Мишко Шуваковић) пројектима, који представљају  авангардну активност у светским размерама. У Причињавањима (1955-1956) - која претходе и Флинтовом концепт-арту (1961) и Кошутовој концептуалној уметности (1965) – Радовановићу се "чинило" да иде ка делатности духа која "није ни наука нити филозофија", не марећи при томе је ли то уметност или није: у првом плану су ментално и наговештена дематеријализација објекта, у другом тек синтеза медија. У том контексту, пројекти за "чињење" претеча су хепенинга. Радовановићево испитивање јаства, доживљаја личног постојања и сопствене телесности синхроно је с телесном уметношћу. После 1970. укључује се у међународне "Априлске сусрете", организоване при СКЦ, и наставља да ради своје таутолошке пројекте типа "медиј испитује сам себе" (Глас из звучника, 1973, Изложени гласови, 1976).       

Пре више од пола века кренуо је Владан Радовановић да разбија инерцију малограђанског дремајућег духа и ону стилску инерцију уметничких стереотипа. У бројним методолошко/истраживачким поступцима, стремио је овај аутор ка идеји интегралне уметности комбиновањем класичних и електронских медија до њиховог стапања у нови вишемедијски самостални вид синтезијске уметности, у чијем се бићу рефлектује стваралачка енергија и мисао човека кога тако моћно репрезентује А сазнавајући свој људски микро-космос у кореспонденцији с моћним макро-космосом, ушао је у саму анатомију стварности – од инфинитезималне честице до најсложенијих структура универзума, доказујући тако личном стваралачком праксом научну хипотезу да је и најситнија честица прожета оним тријадним монизмом материје, енергије и духа.