Šef obaveštajaca demantuje Belu kuću

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – CIA i NSA se „nisu otele kontroli”, bio je energičan demanti sugestija iznošenih poslednjih dana u medijima, pa i od strane nekih političara, sadržan i izlaganjima najviših funkcionera američkog obaveštajnog establišmenta pred Obaveštajnim komitetom Predstavničkog doma.

Džejms Klaper, direktor svih obaveštajnih službi, to je izneo u nekoj vrsti demantija onoga što je poslednjih dana bio refren Bele kuće povodom otkrića da je NSA prisluškivala nemačku kancelarku Angelu Merkel – da predsednik o tome nije bio obavešten.

Klaperov glavni argument bio je da je praćenje stranih lidera, uključujući i one američkih saveznika, „fundamentalni aspekt obaveštajnog rada”, pri čemu ni CIA ni NSA nekog stranog uglednika ne mogu da prisluškuju bez prethodnog odobrenja Bele kuće.

On je međutim nastojao i da Obamu odbrani objašnjenjem da, iako je „predsednik brifovan veoma često” o obuhvatu špijunskih operacija, „nije realno” da on bude u toku i sa specifičnim detaljima poput onih kako i kad se pojedine operacije realizuju. „Bela kuća dobija finalni proizvod”, rekao je.

U Obaveštajnom komitetu je svedočio i direktor NSA, koja je formalno vojna obaveštajna služba, general Kit Aleksander. Zajedničko u izlaganju obojice bilo je to da su strani lideri „neiskreni” u svom gnevu zbog američkog špijuniranja, jer i saveznici špijuniraju Ameriku.

Prema generalu Aleksanderu, izveštaji da je NSA „usisavala” podatke o desetinama miliona telefonskih razgovora u Francuskoj, Španiji i Italiji, „kompletno su netačni”, jer su ti podaci delimično pribavljeni i u saradnji sa službama tih zemalja.

„To nisu podaci o evropskim građanima, već informacije koje smo mi i NATO saveznici pribavili u cilju odbrane naših zemalja i za podršku zajedničkim vojnim operacijama”, rekao je Aleksander, objašnjavajući da su Evropljani partneri SAD u globalnom nadzoru.

Po njemu, „najbolji način da se razumeju namere stranih lidera jeste pribavljanje njihovih komunikacija”. Pre toga, odgovarajući na pitanje da li saveznici špijuniraju SAD, Klaper je odgovorio: „Apsolutno”.

Špijuniranje Merkelove, koja nije samo nacionalni lider nego odlučujuće utiče i na kurs Evrope, još je u centru pažnje kao glavna kontroverza. „Njujork tajms” tim povodom prenosi izjavu jednog anonimnog „višeg funkcionera” vlade, koji kaže da se Obama u principu ne oslanja na ono što mu pripremaju obaveštajne službe kad se priprema za razgovore s njom.

„On je poznaje veoma dobro, s njom razgovara često i naše vlade su svakodnevno na zajedničkom poslu o velikom broju pitanja”, kaže ovaj funkcioner. „Zbog toga mi znamo međusobne pozicije o većini stvari.”

„Vašington post” međutim, navodeći takođe anonimne izvore, predočava da ni Nemci nisu obaveštajna nevinašca, i s tim u vezi pominje incident iz 2008, kada je nemačka tajna služba, BND, greškom otkrila da prati telefonske komunikacije oko 300 američkih državljana i rezidenata. Ali ono što je glavno jeste to da dve zemlje u obaveštajnim poslovima sarađuju.

„Post” navodi i da francuske i španske službe već dugo sa američkim dele podatke o milionima telefonskih komunikacija za protivterorističke i odbrambene svrhe. „Volstrit džornal” pak prenosi pisanje španskog „Munda” da je Španija među 23 zemlje koje sa SAD imaju bolju obaveštajnu saradnju nego sa svojim najsolidnijim saveznikom, Izraelom. Ova grupa spada u takozvani drugi nivo obaveštajnih partnera (u prvom su anglosaksonski prijatelji Velika Britanija, Kanada, Australija i Novi Zeland), a u njoj su, između ostalih, i Turska, Irska, Japan i Južna Koreja. Francuska, ali i Izrael, tek su u trećem krugu obaveštajnih prijatelja, čija se saradnja sa NSA karakteriše „ograničenom”.