Шеф обавештајаца демантује Белу кућу

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – ЦИА и НСА се „нису отеле контроли”, био је енергичан деманти сугестија изношених последњих дана у медијима, па и од стране неких политичара, садржан и излагањима највиших функционера америчког обавештајног естаблишмента пред Обавештајним комитетом Представничког дома.

Џејмс Клапер, директор свих обавештајних служби, то је изнео у некој врсти демантија онога што је последњих дана био рефрен Беле куће поводом открића да је НСА прислушкивала немачку канцеларку Ангелу Меркел – да председник о томе није био обавештен.

Клаперов главни аргумент био је да је праћење страних лидера, укључујући и оне америчких савезника, „фундаментални аспект обавештајног рада”, при чему ни ЦИА ни НСА неког страног угледника не могу да прислушкују без претходног одобрења Беле куће.

Он је међутим настојао и да Обаму одбрани објашњењем да, иако је „председник брифован веома често” о обухвату шпијунских операција, „није реално” да он буде у току и са специфичним детаљима попут оних како и кад се поједине операције реализују. „Бела кућа добија финални производ”, рекао је.

У Обавештајном комитету је сведочио и директор НСА, која је формално војна обавештајна служба, генерал Кит Александер. Заједничко у излагању обојице било је то да су страни лидери „неискрени” у свом гневу због америчког шпијунирања, јер и савезници шпијунирају Америку.

Према генералу Александеру, извештаји да је НСА „усисавала” податке о десетинама милиона телефонских разговора у Француској, Шпанији и Италији, „комплетно су нетачни”, јер су ти подаци делимично прибављени и у сарадњи са службама тих земаља.

„То нису подаци о европским грађанима, већ информације које смо ми и НАТО савезници прибавили у циљу одбране наших земаља и за подршку заједничким војним операцијама”, рекао је Александер, објашњавајући да су Европљани партнери САД у глобалном надзору.

По њему, „најбољи начин да се разумеју намере страних лидера јесте прибављање њихових комуникација”. Пре тога, одговарајући на питање да ли савезници шпијунирају САД, Клапер је одговорио: „Апсолутно”.

Шпијунирање Меркелове, која није само национални лидер него одлучујуће утиче и на курс Европе, још је у центру пажње као главна контроверза. „Њујорк тајмс” тим поводом преноси изјаву једног анонимног „вишег функционера” владе, који каже да се Обама у принципу не ослања на оно што му припремају обавештајне службе кад се припрема за разговоре с њом.

„Он је познаје веома добро, с њом разговара често и наше владе су свакодневно на заједничком послу о великом броју питања”, каже овај функционер. „Због тога ми знамо међусобне позиције о већини ствари.”

„Вашингтон пост” међутим, наводећи такође анонимне изворе, предочава да ни Немци нису обавештајна невинашца, и с тим у вези помиње инцидент из 2008, када је немачка тајна служба, БНД, грешком открила да прати телефонске комуникације око 300 америчких држављана и резидената. Али оно што је главно јесте то да две земље у обавештајним пословима сарађују.

„Пост” наводи и да француске и шпанске службе већ дуго са америчким деле податке о милионима телефонских комуникација за противтерористичке и одбрамбене сврхе. „Волстрит џорнал” пак преноси писање шпанског „Мунда” да је Шпанија међу 23 земље које са САД имају бољу обавештајну сарадњу него са својим најсолиднијим савезником, Израелом. Ова група спада у такозвани други ниво обавештајних партнера (у првом су англосаксонски пријатељи Велика Британија, Канада, Аустралија и Нови Зеланд), а у њој су, између осталих, и Турска, Ирска, Јапан и Јужна Кореја. Француска, али и Израел, тек су у трећем кругу обавештајних пријатеља, чија се сарадња са НСА карактерише „ограниченом”.