Roditelji protiv dilera

Veliku pažnju javnosti ovih dana su privukle akcije udruženja građana (uglavnom roditelja) iz Lazarevca „Sveti Sava“. Nezadovoljni radom policije, tužilaštva i ostalih legalnih državnih organa odlučili su da pravdu uzmu u svoje ruke. Krenuli su da prikupljaju podatke o tome ko rastura i prodaje drogu u njihovom gradu i napravili „crnu knjigu” u kojoj se nalaze podaci o takvim osobama. Javno su delili letke, a zatim su na svojoj fejsbuk stranici objavili slike, imena i podatke o trideset i pet takvih osoba.

Ovaj nesvakidašnji potez i čitava inicijativa ozbiljan su indikator veoma loših tendencija u čitavom društvu i javnoj upravi. Da se razumemo, ovo je potez očajnika. Dakle samo oni koji imaju decu mogu da shvate šta je potrebno da se desi da bi se pojedinci odlučili na tako radikalne poteze kojima najpre dovode u opasnost sopstvene živote. Roditelji iz Lazarevca niti su ludi niti su zaludni. Oni su bolno zabrinuti za svoju decu koja su u školama, na ulici i bilo gde drugde van kuća neprestano izloženi „ponudi“ koja može da im uništi život. Nažalost, oni koji bi trebalo da suzbijaju i eliminišu dilere svoj posao očigledno ne rade dobro. Štaviše, u komentarima mnogi izražavaju sumnju da je za to kriva i podrška koju kriminalci imaju u organima koji bi trebalo da ih suzbijaju.

Mreža rasturača droge očigledno se radikalno proširila. Samo ove godine zabeleženo je niz slučajeva u kojima je utvrđeno da su profesori u školama svojim učenicima dilovali drogu. U Beogradu se svakodnevno događaju ubistva u obračunima navijačkih grupa koje se poput mafijaških organizacija bore za podelu teritorija. Prilikom letošnjeg brutalnog ubistva Fedora Frimermana utvrđeno je da se i obezbeđenje splavova bavi istim poslovima. Droga je svuda oko nas, lako dostupna i jeftina. Naša deca očigledno nisu od nje dovoljno zaštićena.

Ova samoorganizacija roditelja, istinskog građanskog društva, predstavlja logičnu, ali veoma opasnu reakciju onih kojima je dogorelo do nokata. Oni kao i mnogi od nas sve više nažalost uviđaju da legalnim i institucionalnim putem ne možemo više da zaštitimo ni osnovna prava. Tragično je što se poverenje u institucije i legalne mehanizme pokazuje sve manjim. Nikakva fingirana istraživanja javnog mnjenja ne mogu da pokriju realnost da građani ove zemlje partijama sve manje veruju. Partije su postale zavodi za zapošljavanje a ne mehanizmi za sprovođenje različitih političkih programa. Otuda ovi roditelji nezadovoljni radom državnih organa više ne veruju da bi politička smena mogla da reši njihove probleme.

A kad se izgubi poverenje u demokratiju i demokratske institucije, onda se ljudi okreću samozaštiti. Ako su na ulici pripadnici organizovanog kriminala, ovi očajni ljudi će za početak ukazivati na njih i još jednom tražiti od državnih organa da rade svoj posao. Ako se ni to ne desi i ako ih policija ne zaštiti od već učestalih pretnji onih koji su u knjizi, može se na kraju desiti da se ti ljudi i sami organizuju, naoružaju i počnu da se štite ili da „dele pravdu“. A to vodi u anarhiju i kraj ozbiljne države.

Ovo nažalost nije izolovan slučaj. Zaslepljeni velikim pričama i ispunjavanjem praznih formi, mi sve manje uviđamo kako propadaju čitavi segmenti društva. Nedavno mi je nastavnica jedne beogradske škole ispričala da joj deset godina nije došla kontrola na čas da vidi šta se tamo stvarno dešava, ali da s druge strane ministarstvo insistira na tonama bespotrebne papirologije. Naše škole preplavljene su nasiljem, a slučajevi kada učenici fizički tuku nastavnike sve su učestaliji. O verbalnom nasilju niko više i ne vodi računa.

Nasilje je prisutno na sve strane. Ubedljivo najgledanija emisija na televiziji napravljena je kao kolaž verbalnog i fizičkog nasilja, seksa i sveopšteg primitivizma. Trećina Srbije svake večeri sedi ispred televizora očekujući ko će koga da ispsuje ili istuče u rijalitiju u kome su navodno „poznati“.

Nasilje se, bar po tvrdnjama opozicije, nedavno vratilo i u izborni proces, što zaista nije bio slučaj od 2000. godine. Opozicija je optužila vlast da je na nedavnim lokalnim izborima u Vrbasu koristila kriminalce za zastrašivanje i nasilno privođenje građana i aktivista protivničke strane.

U svakom slučaju, za sve što se dešava u državi najodgovornija je politička elita, posebno ona vladajuća. Lazarevački slučaj mora se krajnje ozbiljno shvatiti kao pokazatelj stvarnog stanja u državi koje je daleko od dobrog. U ovoj državi nema segmenta društva koji nije oboleo. To nikakav proces evropskih integracija ne može da reši sam po sebi. Naše dilere ne može da hapsi Štefan File već samo srpska policija i srpsko tužilaštvo.

Ako se ovako nastavi, bojim se da ćemo imati sve više slučajeva poput lazarevačkog u kome će ljudi dok još imaju hrabrosti pokušavati da sebe, decu i imovinu štite u području van zakona ne verujući više u efikasnost državnih organa. A to je put u haos.

Viši naučni saradnik, Institut za evropske studije