Glumci sedam dana pre premijere ne znaju tekst

Mnogo je češći slučaj da dramske autorke izvode svoje drame nego da pisci igraju svoje komade. Najbolji primer za ovu konstataciju je hrvatska autorka Ivana Sajko koja manje-više sve praizvedbe svojih tekstova radi sama. I Simona Semenič je dobar primer. Kod nas takav scenski iskorak vezujemo za Milenu Bogavac.

„Odlučila sam se za ovakav princip rada jer sam napisala dramski tekst za koji sam nešto kasnije shvatila da je toliko intiman da želim sama da ga saopštim publici...”, kaže dramska autorka Maja Pelević koja će se uskoro beogradskoj publici predstaviti novim umetničkim rukopisom.

Na sceni Bitef teatra prekosutra u 20 časova biće izvedena premijera predstave „Posledice” u kojoj se Maja Pelević pojavljuje u višestrukoj funkciji, kao dramska autorka, rediteljka i glumica. Tekst nema klasičnu dramsku formu, nego predstavlja vrstu libreta u deset slika zbog čega se može kvalifikovati i kao predložak za muzičko-scensko delo. Muzika je integralni deo predstave, a uživo je izvode kompozitorke Anja Đorđević i Svetlana Maraš. Predstava „Posledice” se bavi preispitivanjem odnosa autorke prema sopstvenom tekstu, prema svetu u kojem živi, budućnosti koja je čeka ili ne čeka, očekivanjima sredine kada je u pitanju ženski identitet: brak, materinstvo...

– Razmišljala sam o tome da možda samo režiram predstavu i da angažujem neku glumicu, a onda sam shvatila da uopšte ne bih znala da joj objasnim šta tačno želim reći kroz svoj tekst. Zato sam odlučila da sama glumim u predstavi – kaže Maja Pelević.

Prve tri nedelje glumačkog iskustva Maji Pelević su bile jako kritične. Ipak, olakšavajuća okolnost joj je bila što sve vreme radi sa kompozitorkama Anjom Đorđević i Svetlanom Maraš koje su takođe i izvođačice na sceni.

– Bilo mi je bitno da muzika i tekst budu integrisani od samog početka. Tako da je predstava „Posledice” na granici muzičkog pozorišta i dramskog teatra. Naravno, svaki početak je težak, ovaj posebno. Imala sam i ranije glumačko iskustvo, ali sam se ovoga puta sama suočila sa svim delovima procesa rada predstave: od pisanja preko režije, do izvođenja. Morala sam da se prebacujem iz uloge u ulogu. Kada sam odlučila da igram svoj komad neprestano sam postavljala sebi pitanje zašto to radim. Dve stvari su mi bile bitne, najpre da se stavim u prilično nesigurnu situaciju u kojoj se osećam kao da mi je nešto novo i čudno, a druga da pokušam da sama osetim koji je ritam mog teksta. Moji poslednji tekstovi liče na poeme, više su vezani za ritam, jako mi je bitno zvučanje reči. Dešavalo mi se da kada slušam svoj tekst koji neko izvodi na sceni osetim da to nije ritam koji sam želela da taj tekst ima – objašnjava umetnica.

U svojstvu rediteljke Maja Pelević je svoj tekst drastično menjala. Skraćivala ga, dopisivala, štrihovala.

– I inače dramski tekst smatram nekom vrstom predloška. Zapravo potpuno mi je besmisleno da se tekst izvodi u integralnoj verziji tako da sam ovoga puta bila prilično oštra prema sopstvenom pisanju – kaže naša sagovornica i objašnjava sa kojim dilemama se mučila u svojstvu glumice u predstavi „Posledice”:

– Razmišljala sam da li ću posle ovog iskustva imati neku novu vrstu tolerancije prema glumcima. S jedne strane da. Sada mi je potpuno jasno šta znači kada tražiš poziciju iz koje želiš nešto da igraš. S druge stane ne, jer sam videla do koje mere su neke stvari, poput učenja teksta bitne, jer sam u ovom slučaju na polovini procesa proba znala tekst napamet. Naravno da je lakše kada učiš sopstveni tekst, ali se često dešava da ga glumci nedelju dana pre premijere ne znaju. Onoga momenta kada ga imaš u glavi mnogo se lakše razmaštavaš, mnogo lakše plivaš kroz materiju – tvrdi Pelevićka.