Na kafi u Ibzenovoj kući

Rim –Iako će stručnjaci za Henrika Ibzena i njegovo dramsko stvaralaštvo možda skupljati veđe zbog dopunjavanja njegovih originalnih dijaloga savremenim rečnikom kakav se pronalazi u prevodu sa norveškog, sa potpisom američkog glumca Volesa Šona, adaptacija Ibzenove drame „Graditelj Sulnes“ preneta na filmsko platno pod nazivom „Strah od pada“ u režiji Džonatana Demija, ne oduzima snagu i dubine originalnog komada već predstavlja njegovo savremeno izdanje.

Demijev film „Strah od pada“, nastao u nezavisnoj produkciji na osnovu pozorišnog komada koji su na njujoršku scenu postavila dva glumcaveterana Voles Šon i Andre Gregori, takmiči se u programu „Film 21. veka" 8. Rim festivala (svetska premijera), gde je već dobio vrlo dobre ocene i publike i kritike.

U ovom dramski zgusnutom i poetski kamernom filmu, dinamični glumački i autorski duo Šon–Gregori, poznat po ulogama u filmovima „Večera sa Andreom“ i „Vanja iz 42. ulice“ Luja Mala (adaptacije Ibzena i Čehova), zamenivši sada Mala Demijem, nudi intenzivnu, intimnu i bolnu dramu, ali i duhovito i psihološki kompleksno tumačenje Ibzena. Graditelj-arhitekta monstruoznog ega, sa nezaustavljivim porivom da kontroliše sve oko sebe nanoseći im tešku patnju i bol (u tumačenju Volesa Šona), vrsno je urađen filmski lik, a čitav projekat je očigledno bio izazovan za Džonatana Demija koji od 2008. i filma „Rejčel se udaje“ nije snimio nijedan igrani film, već se intenzivno bavio dokumentarnim filmskim stvaralaštvom.

U razgovoru za „Politiku“ Demi kaže je „Strah od pada“ posvećen duhu njegovog velikog prijatelja, preminulog francuskog reditelja Luja Mala i to ne samo zato „što su Šon i Gregori sa njim radili dva izvrsna filma, već što je njihova adaptacija Ibzenovog komada puna vrele krvi, humora i fantazmagorije“. I još dodaje : „To vam je kao da ste u staromodnoj ukletoj kući sukobili druželjubivost ’Večere sa Andreom’sa očajem ibzenovskog graditelja na ivici smrti“.

Koliko je on sam imao udela u adaptaciji za veliko filmsko platno, pitam Demija i dobijam odgovor: „Smatram sebe interpretativnim rediteljem, a ako nešto i okrenem od scenarija, to je zato što je moj posao da postignem da gledaoci osećaju ono što i sam osećam“. Na pitanje zašto ga još od filma „Mandžurijski kandidat“ nema na listi reditelja koji sarađuju sa velikim holivudskim filmskim studijima, Džonatan Demi (1944), autor Oskarima okićenih filmova „Kad jaganjci utihnu“ i „Filadelfija“, komedija „Udata za mafiju“ i „Nešto divlje“, šaleći se odgovara:

– Da razjasnim kako sam „okrenuo leđa“ Holivudu? Još 2005. sam dobio poziv od producenta Skota Rudina da za 85 miliona dolara uradim rimejk „Mandžurijskog kandidata“ sa Denzelom Vošingtonom koji je želeo da ja budem reditelj. Još uvek čekam na sličan poziv! Ha!

Demi još kaže da ipak ima „averziju prema sistemu velikih studija koji su previše „dolarocentrični“, da su mu „bliskije nezavisne produkcije, jer za 30.000dolara može da se snimi izvanredan film“ i da su „upravo u nezavisnoj produkciji nastajali moji dugometražni dokumentarni filmovi, ali i ’Strah od pada’“.

Ovaj reditelj koji je svojevremeno isplivao iz američke renesansne struje što je tokom sedamdesetihgodina prošlog veka iznedrila reditelje poput Altmana, Kopole, Skorsezea, De Palme, prvo je bio filmski kritičar pa, poput Kopole, „šegrt“ kod Rodžera Kormana i njegovih filmova B-produkcije. Prožet ljubavlju prema karipskoj kulturi, pop muzici i modi, voleo jei voli da se fokusira na likove neobičnih dubina i unutrašnjeg sastava. Nekima od njih je posvetio svoje dokumentarce. Recimo, Nilu Jangu, pa i italijanskom kompozitoru Encu Avitabileu, jer kako kaže „muzika zauzima izuzetan deo u mom srcu“. Zato je, objašnjava reditelj, rado sarađivao sa Dejvidom Bernom, Brusom Springstinom, a sada i sa Avitabileom sa kojim je postao veliki prijatelj.

Poznato je i da je Džonatan Demi i veliki aktivista i borac za ljudska prava, zbog čega ga u Americi često nazivaju levičarem. Tu borbu najčešće vodi snimajući angažovane dokumentarne filmove među kojima su „Snovi o demokratiji”, „Ubistvo snova” i „Hrabrost i bol” (posvećeni borbi protiv diktatorskih režima oca i sina Dok na Haitiju), „Mendela”, „Crna žena priča”... Tu je podsećamo i „Agronomista” (2003), film koji je u celosti posvećen osnivaču prve radio stanice na Haitiju, velikom novinaru i istrajnom borcu za slobodu –Žanu Dominiku koji je zbog svojih aktivnosti ubijen na pragu svoje stanice, kao i njegovoj supruzi i saborcu Mišel.

Kako se u ovaj impresivni dokumentaristički opus uklapa njegov dokumentarac o bivšem američkom predsedniku Džimiju Karteru, pod nazivom „Džimi Karter: Čovek sa polja“?

Na ovo pitanje Demi odgovara: „Odabrao sam Karterovu promotivnu turneju na kojoj je predstavljao knjigu ’Palestina: mir,neaparthejd’kao kičmu dokumentarnog filma, a da knjigu nisam prethodno ni pročitao. Već na osnovu naslova znao sam da je tema obećavajuća, provokativna i aktuelna i da će biti puno vatrometa tokom zajedničkog putovanja. Tako je i bilo. Karterovo nesamocenzurisano ponašanje i iznošenje stavova izazivalo je i žestoke reakcije, ali je sve zajedno bilo veoma korisno za otkrivanje mnogih političkih tajni, ali i predsednikove autentične ličnosti, sa aktivnim smislom za humor, enciklopedijskim znanjem, tvrdoglavošću i upornošću, kao i iskrenim verovanjem u stvarne mogućnosti za mir“.