Dočekaće Lajkovac i brze pruge Srbije

Gradska biblioteka u Lajkovcu objavila je Sabrana dela Radovana Belog Markovića (1947), pripovedača i romansijera, rođenog u Ćelijama kod Lazarevca.

U kompletu je trinaest knjiga: „Palikuća i Tereza milosti puna” (1), „Švapska kosa” (2), „Živčana japija” (3), „Setembrini u Kolubari” (4), „Male priče” i „Aša” (5), „Lajkovačka pruga” (6), „Limunacija u Ćelijama” (7), „Poslednja ruža Kolubare” (8), „Knez Miškin u Belom Valjevu” (9), „Devet belih oblaka” (10), „Orkestar na pedale” (11), „Kavaleri Starog premera” (12) i „Gospođa Olga” (13).

Sabrana dela – jesu podvlačenje crte. Jeste li zadovoljni s onim što ste napisali, do sada?
Prolaze dani, meseci i godine, dogoreva nerukotvorena sveća i valja, iole dok je videla, iznova se latiti onih poslova za koje nam razum kazuje da, prvom rukom, najbolje površeni baš i nisu.

Odazivajući se unutrašnjem tom pozivu, učinio sam sve što u moći mi bejaše da trinaest mojih knjiga, „umivene” i u pohodnim haljinama, pristignu na zamišljeno odredište, odakle dva su puta: osunčani carski drum, ovamo, ka stecištima novih čitalaca, onamo: tavna staza – ka hudobi posvemašnjeg zaborava. A onim što sam napisao, do sada, da li sam zadovoljan?

Eh, o zadovoljstvu nekakvom, posle svega i u mojim godinama, nerazumno je govoriti,  isto koliko je nerazumno i  nezadovoljstvo svoje, „predmetnim povodom”,  pred svetom iskazivati...

Vaša prva knjiga nikad nije objavljena jer niste pristali na cenzuru. Da li i danas postoji taj strah od pisca i knjige?

Nisam odveć siguran da knjige mogu „popravljati” ljude, počem ni sopstvene pisce, u mnogom slučaju, „popravile“ nisu, ali tvrdo verujem da ponekom mogu pokazati pute do najskrivenijih duševnih predela, pa i zagospodariti vaskolikom duševnom prazninom, nahodećom se u svakom od nas, a upravo od toga vazda prezaju oni koji, sa predikaonica vlasti, za svoja sagrešenja druge osuđuju – kako juče, tako i danas... S tim što je danas, čini mi se, prevladalo mnjenje da je književnost „prazna puška”, poodavno, premda  rasudani ljudi znaju da se i prazne puške valja pribojavati...
 
Vaš prvi objavljeni roman – „Palikuća i Tereza milosti puna”, kritika je ocenila kao zrelo književno delo. Kako je bilo pisati novu knjigu posle laskavih pohvala?

S vremena na vreme, ovako ili onako, pokaže se da prva, zapravo druga moja knjiga nije zaboravljena... Pojavljivanje „Palikuće”, zaslugom Radeta Vojvodića – pronicljivog urednika izdavačke kuće „Slovo ljubve” –  i Danila Nikolića, velikog pisca i gospodina za priču, polučilo je lepu pažnju kritike i onovremene književne javnosti, tako da sam za „pečenog pisca“ već uziman, ali naredna moja knjiga – „Crni kolač”, nezapaženo je prošla, kao smena straže pred nekakvom u nevidbogu zemljoradničkom zadrugom, kad mi je do uma došlo da kao pisac baš „pečen“ i nisam...
      
Pisali ste i priče i romane. Šta je teže?

Priče... Svaka priča od svog pisca duga bdenja poiskava i vazda se na nj „ljuti” – zbog suviška nekakvog, ili zbog sitnice kakve, koja iz trećeg reda u prvi mora da dođe, a i drugi se nesporazumi mogu pokazati, između oholog pisca i kapriciozne priče, pa i u času vrlo neugodnom – kad pisac narečenoj priči među drugim pričama mesta potražuje, spremajući ih za kakvo divot-izdanje...
 
Optužuju vas za karnevalizaciju naših društvenih prilika, a stvarnih karnevala je sve više u Srbiji?

Doživljavam sebe kako pisca stvarnih priča iz izmišljenog života, što i za romane moje podjednako vredi. U zemlji Srbiji, tugo, mnogo ih je koji, podalje od zdravorazumski pojmljivih prostora, u svakojakim opačinama razonode traže i za svoju muku olakšice. Simpatija nemam za huk gomile, jošte manje za one koji gomilu predvode, s tim što je karnevalizacija, u vašem pitanju znakovito pomenuta, stvar književnog postupka, o mojoj narativi ako je govor, a ne bestidne političke manipulacije – u klonulom ovom dobu štedro praktikovane, dok te kusi i repati za rever povlače...

Vaše kultno delo, koje vam je donelo književnu slavu, svakako je roman „Lajkovačka pruga”. Hoće li Lajkovac dočekati „brze pruge Srbije”?

Lajkovačka pruga se, kud i kamo pre ukidanja i brisanja iz važećeg železničkog šematizma, kroz istoimenu pesmu pripremila i za drugačije postojanje: u narodnom pamjatniku i samim tim u večitosti, poput Troje ili Atlantide, važnih destinata koje niko ne bombarduje, niti u njima drži filijale za ponudu robe na otplatu. Braća Bajići i Tozovac su, tom svrhom, učinili što do njih bejaše stalo, a i moja malenkost – koliko se „odlomilo“, ali će i drugima Bog dati mahove... „Brze pruge Srbije” Lajkovac da li će dočekati?... Dočekaće, bogdo, dočekati... Šta sve Lajkovac nije dočekao, ali čemu „brze pruge”, ako grešni putnik, primerom, od Lajkovca do Obrenovca ni pečeno pile ne stigne da pojede, čak ni uz „sadejstvo” svojeg saputnika?

Koji su naši pisci, a koji strani, presudno uticali na vašu literaturu?

Srpski pisci, zbirno i pojedinačno, od Svetog Save do danas, to jest: srpsko knjižestvo – svakim crnim slovom, „črtom”, „rezom”, „titlom”, „ligaturom”, „slitnom” i „udarenijem na slogu”, a i  romor iz usmenog „cvetnika poetične nepismenosti” naroda mog... Samorazumljivo je da  je u moju prozu i iz drugih književnosti, od stranih pisaca, ponešto doticalo, „venski i kapilarno”, što u svojoj narativi skrivao nisam... Naprotiv!
 
U kojoj meri vam je kritika pomogla da stvorite književno ime?

Pomogla je, o veoma! Bibliografija (anplasovana u prvom tomu mojih Sabranih dela), koju je sačinila Branka Jović, rečito o tome posvedočuje, a i dodatak Tragom, sa izabranim kritičkim tekstovima ili odlomcima iz tekstova mnozine autora, koji prati svaku od 13 prezentisanih knjiga... Osim toga, Vitomir Vuletić, Stojan Đorđić, Marin Mladenov i Radivoje Mikić sačinili su i knjige  o mojoj narativi... Bilo je i naučnih skupova, takozvanih okruglih stolova, sa kojih su proizašli zapaženi zbornici radova u kojima se moja proza svestrano sagledava i tumači, tako da se na pomanjkanje takozvane recepcije potužiti ne mogu, premda znam da se tek u odsustvu pisca pravično delu sudi ...
 
Da li ste upornim korišćenjem jezika „knjaževskih kancelarija”, iz Dositejevog doba, izgubili neke svoje verne čitaoce?

Verne čitaoce, one najodanije, upravo sam i stekao korišćenjem pomenutih, a i nepomenutih jezičkih obrazaca...

Senkama nazdravljam

I šta sada, posle ovih trinaest knjiga?
Pisaću, valjda... Dašta nego pisati, premda svestan da, sve češće, podignutom čašom senkama nazdravljam...