Neka cvrči cvrčak

O čemu sad opet da pišem za tu kolumnu,pitam ja tako sebe i ukućane i slučajne prolaznike kroz svoj virtuelni život. Sumiraj, kažu oni, sad je kraj godine, dobro je vreme za sumiranje posle Sajma knjiga. Jes’da sumiram, pa da li ste vi normalni? Ko sumira, može slobodno posle toga na antidepresive i da se drži podalje od simsa, za svaki slučaj. Sumiranje me, kako god okreneš, dovede do dva paralelna zaključka koji se naizgled međusobno isključuju, ali pošto je ovde sve moguće, onda je moguće i to da takva dva zaključka funkcionišu zajedno. Dakle, prvi zaključak jeste: svake godine je sve isto. A drugi zaključak: svake godine je sve gore i gore. Da, u pravu ste, kako je sve isto kad je sve gore i gore.E pa tako lepo. Znamo svi onu priču sa kuvanjem žaba. Kažu, ako žabu stavite u mlaku vodu, pa tu vodu polako podgrevate, sve do tačke ključanja, žaba uopšte neće ukapirati da je kuvate, nego će mislitida je sve isto, osim što je pomalo sve gore i gore i u jednom trenutku će biti skuvana. Da ste je, međutim, odmah bućnuli u vrelu vodu, žaba bi momentalno iskočila napolje iz lonca. Meni se, eto, čini da smo mi ona žaba što se kuva polako, a nije toga ni svesna. I misli da je u toj vodi baš dosadno, sa blagim, pa sve jačim i jačim, primesama neugodnog.

Pojednostavljeno rečeno, u ranu jesen svi glumimo da veoma cenimo umetnost i njene tekovine. Šetamo se po oktobarskim salonima, sajmovima, filmskim i pozorišnim festivalima, šetali bismo i po muzejima da rade, u ranu jesen pozdravljamo nove knjige i intervjuišemo pisce, ugostimo do oblapornosti pokojeg slavnog ili za ovu priliku upravo proslavljenog gosta iz inostranstva, slikamo se kraj instalacija, štandova, na premijerama i u nonšalantnom razgovoru s novinarima. Reflektori samo blešte, a novinske stranice kulture kao da se malo prošire za tu jesenju, oktobarsku priliku, pa nekako imate utisak da ovde svi samo za umetnost žive, a poneko i mre.

A onda odjednom sve to prođe. Niko vas više ne zove i ne traži vam intervju, komšije prestanu da vam se javljaju. Rođena majka vas više na ručak ne poziva nedeljom. Šta se desilo odjednom, pitate se vi u čudu? Kad ono – novembar! Počele, naime, opet priče o takozvanim nacionalnim penzijama. Takoreći isti oni ljudi što su vam do juče dovlačili kamere ispred vrata da vas uslikaju u kućnom ambijentu kako ispijate čaj i smišljate svoje novo remek-delo, sad odjednom dobili novi zadatak, zvani – ocrniti umetnika! Umetnik je lopov jedan i neradnik, što preko ’leba još i pogaču traži. Obogatilo se to, dok je pošten svet radio mukotrpno, navuklo se to para po tezgama i vašarima, u mikrofon pevalo i po svadbama i krštenjima nastupalo, a sad hoće nacionalnu penziju. Kakvi crni akademici, kakvi dobitnici nagrada, kakvi umetnički pregaoci, znamo mi dobro ko su oni. Znamo to još od četrdeset šeste, samo nismo hteli da im kažemo. Prozreli smo mi njih na prvu. Da su nešto valjali imali bi neki normalan posao. Ne bi bili, bože me sačuvaj, scenografi, baletani i esejisti. I kakvo je to uopšte zanimanje inspicijent? Je l’ume taj da vam popravi karburator? Ne ume, molim lepo. Je l’može dramaturg možda da vam okreči kuću i zameni bubanj na veš-mašini? Nema šanse. Dakle, sumnjiva su tu posla.

Novembar je vreme kad o umetnicima možemo da kažemo ono što smo cele godine zapravo mislili, samo nije bio trenutak. Ali sad je trenutak, i ne sumnjam da će ga dobro iskoristiti, kao i svake prethodne godine, svi napenaljeni hajkači, udruženi sa anonimnim internet-komentatorima. Sad je pravi čas da se još jednom ispriča ona priča o cvrčku i mravu, ali na srpski način. Gospodo cvrčci, što ste svirali,svirali ste. I svoje ste odsvirali. Novembar je mesec u kome umetnike proglašavamo za lakše kriminogene pojave, da bismo se spremili za decembar, u kome ćemo im dodeliti titule hardkor otimača bombone iz dečje ruke i raspikuća tuđih, pošteno stečenih, penzija.