„An­dri­će­va na­gra­da” uru­če­na Je­le­ni Len­gold

Pre­sti­žna „An­dri­će­va na­gra­da” uru­če­na je ju­če u An­dri­će­voj za­du­žbi­ni u Be­o­gra­du Je­le­ni Len­gold za knji­gu pri­po­ve­da­ka „Raš­ča­ra­ni svet” (Ar­hi­pe­lag). Ovu od­lu­ku do­neo je ži­ri u sa­sta­vu: Alek­san­dar Jo­va­no­vić, Mi­le­ta Aći­mo­vić Iv­kov i Pe­tar Ar­bu­ti­na.

Ži­ri je sa­op­štio vi­đe­nje ove knji­ge, u ko­jem su, isto­vre­me­no, sa­dr­ža­na dva raz­lo­ga za­što je baš ona iz­dvo­je­na me­đu broj­nim pro­šlo­go­di­šnjim pri­po­ve­dač­kim de­li­ma.

„Pr­vi od njih: autor­ka je, po­la­ze­ći od mo­de­la kla­sič­no shva­će­ne pri­če, svo­jim pri­po­ve­da­njem uči­ni­la lep is­ko­rak u sa­vre­me­noj srp­skoj pro­zi. I dru­gi, da se u ovih 10 pri­po­ve­da­ka gra­di in­ti­mi­stič­ki svet obo­jen in­te­lek­tu­al­nom skep­som i po­tre­bom za lju­ba­vlju. Oba ova svoj­stva u znat­noj me­ri va­že i za pret­hod­ne knji­ge pri­po­ve­da­ka na­še da­na­šnje do­bit­ni­ce, pa je ova na­gra­da isto­vre­me­no pri­zna­nje jed­nom već pre­po­zna­tlji­vom pri­po­ve­dač­kom kon­ti­nu­i­te­tu ko­ji ne sla­bi i ne po­na­vlja se”, sma­tra ži­ri.

Je­le­na Len­gold iz­ja­vi­la je da se po­vo­dom ovog pri­zna­nja vra­ti­la An­dri­će­vim pri­po­vet­ka­ma i da je ne­ke od njih pro­či­ta­la pr­vi put po­sle 40 go­di­na.

– Bi­la sam za­te­če­na sa­vr­šen­stvom An­dri­će­vog sti­la. Ni­sam bi­la sve­sna da sam ne­ke stva­ri „ukra­la” od An­dri­ća kao što je pla­va nit ko­se. Sva­ki naš pi­sac bi mo­rao ba­rem jed­nom me­seč­no da pro­či­ta jed­nu An­dri­će­vu pri­po­vet­ku ra­di oču­va­nja du­še, ka­za­la je Je­le­na Len­gold, na­ša­liv­ši se da se za svog su­pru­ga Alek­san­dra Balj­ka ven­ča­la ka­da je pre 25 go­di­na obe­le­ža­van vek od An­dri­će­vog ro­đe­nja.

– Ni­sam ni slu­ti­la gde će­mo obe­le­ža­va­ti na­šu sre­br­nu svad­bu, ali slu­čaj je hteo da to bu­de baš ov­de i sa va­ma, do­da­la je ona. Za­tim je ume­sto be­se­de pro­či­ta­la pe­smu „L'esprit de l'esca­li­er”.         

Aka­de­mik Mi­ro Vuk­sa­no­vić, pred­sed­nik Uprav­nog od­bo­ra An­dri­će­ve za­du­žbi­ne, is­ta­kao je da ima­mo ma­lo pi­sa­ca ko­ji su kao Ivo An­drić otvo­ri­li i uz­vi­si­li mi­sao, zna­če­nje, od­jek i le­po­tu pri­po­ve­da­nja.

– Du­žni smo, i to či­ni­mo, da bri­ne­mo o štam­pa­nju no­vih iz­da­nja An­dri­će­vih knji­ga, na što vi­še je­zi­ka u sve­tu, da is­tra­ži­mo iz­vo­re, na­sta­nak, isto­ri­ju, va­ri­jan­te, ceo put usa­vr­ša­va­nja i skla­pa­nja u ko­nač­ni ob­lik An­dri­će­vih re­če­ni­ca. To ni­je sa­mo na­uč­ni rad i za­da­tak vi­šeg re­da. To je otva­ra­nje vi­so­ke ško­le pri­po­ve­da­nja u ko­joj po­la­zni­ke pod­u­ča­va je­di­no Ivo An­drić, re­kao je Vuk­sa­no­vić.