„Ан­дри­ће­ва на­гра­да” уру­че­на Је­ле­ни Лен­голд

Пре­сти­жна „Ан­дри­ће­ва на­гра­да” уру­че­на је ју­че у Ан­дри­ће­вој за­ду­жби­ни у Бе­о­гра­ду Је­ле­ни Лен­голд за књи­гу при­по­ве­да­ка „Раш­ча­ра­ни свет” (Ар­хи­пе­лаг). Ову од­лу­ку до­нео је жи­ри у са­ста­ву: Алек­сан­дар Јо­ва­но­вић, Ми­ле­та Аћи­мо­вић Ив­ков и Пе­тар Ар­бу­ти­на.

Жи­ри је са­оп­штио ви­ђе­ње ове књи­ге, у ко­јем су, исто­вре­ме­но, са­др­жа­на два раз­ло­га за­што је баш она из­дво­је­на ме­ђу број­ним про­шло­го­ди­шњим при­по­ве­дач­ким де­ли­ма.

„Пр­ви од њих: аутор­ка је, по­ла­зе­ћи од мо­де­ла кла­сич­но схва­ће­не при­че, сво­јим при­по­ве­да­њем учи­ни­ла леп ис­ко­рак у са­вре­ме­ној срп­ској про­зи. И дру­ги, да се у ових 10 при­по­ве­да­ка гра­ди ин­ти­ми­стич­ки свет обо­јен ин­те­лек­ту­ал­ном скеп­сом и по­тре­бом за љу­ба­вљу. Оба ова свој­ства у знат­ној ме­ри ва­же и за прет­ход­не књи­ге при­по­ве­да­ка на­ше да­на­шње до­бит­ни­це, па је ова на­гра­да исто­вре­ме­но при­зна­ње јед­ном већ пре­по­зна­тљи­вом при­по­ве­дач­ком кон­ти­ну­и­те­ту ко­ји не сла­би и не по­на­вља се”, сма­тра жи­ри.

Је­ле­на Лен­голд из­ја­ви­ла је да се по­во­дом овог при­зна­ња вра­ти­ла Ан­дри­ће­вим при­по­вет­ка­ма и да је не­ке од њих про­чи­та­ла пр­ви пут по­сле 40 го­ди­на.

– Би­ла сам за­те­че­на са­вр­шен­ством Ан­дри­ће­вог сти­ла. Ни­сам би­ла све­сна да сам не­ке ства­ри „укра­ла” од Ан­дри­ћа као што је пла­ва нит ко­се. Сва­ки наш пи­сац би мо­рао ба­рем јед­ном ме­сеч­но да про­чи­та јед­ну Ан­дри­ће­ву при­по­вет­ку ра­ди очу­ва­ња ду­ше, ка­за­ла је Је­ле­на Лен­голд, на­ша­лив­ши се да се за свог су­пру­га Алек­сан­дра Баљ­ка вен­ча­ла ка­да је пре 25 го­ди­на обе­ле­жа­ван век од Ан­дри­ће­вог ро­ђе­ња.

– Ни­сам ни слу­ти­ла где ће­мо обе­ле­жа­ва­ти на­шу сре­бр­ну свад­бу, али слу­чај је хтео да то бу­де баш ов­де и са ва­ма, до­да­ла је она. За­тим је уме­сто бе­се­де про­чи­та­ла пе­сму „L'esprit de l'esca­li­er”.         

Ака­де­мик Ми­ро Вук­са­но­вић, пред­сед­ник Управ­ног од­бо­ра Ан­дри­ће­ве за­ду­жби­не, ис­та­као је да има­мо ма­ло пи­са­ца ко­ји су као Иво Ан­дрић отво­ри­ли и уз­ви­си­ли ми­сао, зна­че­ње, од­јек и ле­по­ту при­по­ве­да­ња.

– Ду­жни смо, и то чи­ни­мо, да бри­не­мо о штам­па­њу но­вих из­да­ња Ан­дри­ће­вих књи­га, на што ви­ше је­зи­ка у све­ту, да ис­тра­жи­мо из­во­ре, на­ста­нак, исто­ри­ју, ва­ри­јан­те, цео пут уса­вр­ша­ва­ња и скла­па­ња у ко­нач­ни об­лик Ан­дри­ће­вих ре­че­ни­ца. То ни­је са­мо на­уч­ни рад и за­да­так ви­шег ре­да. То је отва­ра­ње ви­со­ке шко­ле при­по­ве­да­ња у ко­јој по­ла­зни­ке под­у­ча­ва је­ди­но Иво Ан­дрић, ре­као је Вук­са­но­вић.