Novac, igra iluzija i umeće prilagođavanja

Kad u neko doba zatutnje i kao da se zaljuljaju beogradski soliteri, to je pouzdan znak da je ponoć prošla i da počinje jeftina struja: uključuju se veš-mašine... Pojačavaju se svetla koja su dotle imala samo titraj koji dolazi s TV ekrana. Prozore potom zamagljuje para koja se stvara, jer se krčka sarma ili pasulj, bari cvekla i priprema jelo za novi dan. Neko nema ni to. Ljudi nastoje da uštede svaki dinar, a jedna od tema dana jeste reprogram dugova za električnu energiju. Ceo grad kuburi s problemima, pa i gradski budžet mora da ima svoj rebalans. Nisu svi siromasi, ima i onih koji imaju plate u milionima dinara i hiljadama evra.

Sem slika s asfalta, postoje i idilični prizori: ajvar je u teglama i slatko od šljiva, kao u vikendici Andrije Stanića. Lampek je završio posao, rakija isparava. Po izgaženom, prvom snegu igraju se unuci, sprema se talandara s kremenadlama, ćevapima i kobasicama za goste s kojima će domaćin, ugledni privrednik bez mrlje da proslavi odlazak u penziju. Tim povodom išao je na hodočašće u Hilandar i po povratku prineo ogledalo ne bi li se osvrnuo na sopstveni i život oko sebe. Za sve su potrebne pare da se ne kapitulira pred njihovom moći i vlašću

Pare kao oruđe, novum instrumentum,nisu presudne, mogu biti proklete, ali se ne mogu ignorisati. „Mani, mani” u filmu „Kabare” sa Lajzom Mineli i, ako pamćenje ne vara, poznata švedska grupa „Aba”. Tema nije istrošena u romanima Balzaka, filmovima od „Kuma” do „Velikog Getsbija”, ni dramatičnim ili smešnim pljačkama u vesternima i u pustolovinama Indijana Džonsa.

Postoje razne varijante teorije o novcu, meri vrednosti, poreklu. U složenoj igri iluzija, umeće prilagođavanja ogleda se i pri razmatranju pitanja birokratizacije društva, za šta je ekspert, a u poslednje vreme, otkako ga je citirao prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, često se pominje – Maks Veber (1869-1922), čije veliko sociološko delo s početka prošlog, kao što se potvrđuje na početku 21. stoleća, ne oskudeva zračenjem.

Pogled kroz zamagljeni prozor uprt na sporne privatizacije i tendere, provizije od Nacionalne štedionice do Luke, Kopova i Vinograda, u što su uključena poznata imena političke scene, od Dinkića koji kada govori o imovini pominje još Nikolića, Dačića, Radulovića, Ilića. Vodi se papirnati boj saopštenjima za javnost.

Galama se brzo digne i isto tako utiša, jer ponekad sve izgleda nevidljivo i nepristupačno, dvosmisleno i zamršeno. „Nije Bogu verovati”, kaže jedna drevna izreka, ali nije verovati ni političarima, nije se s njima ni igrati. Možda je lakše i bezbolnije okrenuti se sitnim prevarantima, kao što su šibicari, ili onima koji zinu za krupnim zalogajem i prodaju Savski most ili, pak, one dve bakice koje tvrde da su nasledile Maču Pikču.

U trci za novcem nezanemarljivi su umetnici iz celog regiona. Đorđe Balašević je onamo, Toni Cetinski ovamo, a Topčagićka ko zna gde. Pa: „Ajmo, rukice gore!”