Nizbrdica u kulturi

Decembar, mesec novogodišnjih rezolucija. Rezolucije su dobrodošle u svakom društvenom sistemu, kako one na ličnom planu tako i one većih razmera. Kod nas su potrebne velike rezolucije na više frontova. Jedan od frontova svakako je kulturni, koji poslednjih godina gubi orijentaciju. Akademik Matija Bećković izjavio je za jedne novine kako je kultura predviđena za ukidanje. Sada smo definitivno na dobrom putu da se to i ostvari.

Novac danas najbrže donose glupost i nemoral i zato su jedini i vidljivi u našem društvu. Mediji su se pobrinuli da nam ceo taj protokol konstantno prikazuju, programom u kome se sve svodi na provokaciju. Drama se najbolje prodaje u novinama, književnosti, na televiziji, pa čak i u umetnosti. Umetnički „performans” postaje najatraktivniji oblik izražavanja.

Još u antici, Aristotel je smatrao tragediju uzvišenim oblikom drame, ukoliko je ona izazivala sažaljenje i empatiju. Naše čovečanstvo onda svojim postojanjem stvara dramu na najuzvišeniji način – tragično! Našu društvenu „elitu” najčešće odlikujy pljačkaštvo, snobizam i neobrazovanje. Takav sloj građanstva nikada i nigde nije mogao da pokrene duhovne i moralne snage društva.

Činjenica je da kultura ide nizbrdo, ali njeni trzaji i dalje postoje. Pojedinci upućuju i na druge sadržaje, pored ovog estradnog paganstva koje je najupadljivije. Sa književne, kinematografske i umetničke strane stižu isti vapaji za publikom, ali za publikom koja učestvuje i misli. U skladusa afinitetima današnjeg društva, ljudi iz kulture moraju provokativno da privuku pažnju, a onda da predstave svoje poruke, idejno vredne sadržine. Ideologija starih pisaca i umetnika je prevaziđena, pa se današnji nosioci sličnih stavova bore na moderan način za iste vrednosti.

Ovogodišnji pobednik Umetničkog salona u Pančevu Dušan Marino svojom slikom opomenuo je na zaborav u koji pada Gradska biblioteka Pančeva. Njegova slika predstavlja torzo čoveka koji umesto džepa na košulji ima neupotrebljenu, praznu člansku kartu biblioteke. Italijanski reditelj Erik Gandini filmom „Videokracija” doslovno se bavi problematikom njegovog naslova. Film kroz mnogobrojne statistike i ankete dokazuje moć slike i vlast italijanskih medija nad građanskim pravcem razmišljanja, ukusa i izbora, koji se potom odražava na odluke opolitičkom učešću i kulturnom stvaralaštvu. Film je prikazivan na prestižnim filmskim festivalima, osvojio je mnoga priznanja, ali je prikazivanje njegove reklame bilo zabranjeno na italijanskoj nacionalnoj televiziji. Kakvo iznenađenje. Poput ovih primera, mnogi pojedinci su započeli sprovođenje rezolucija i svojim doprinosima održavaju i nadograđuju kulturnu baštinu. Kultura ne mora da bude skupa, samo treba da se prati kakve projekte stvara. Mediji imaju najveću moć u širenju informacija ovog tipa. Istoričar umetnosti g. Branislav Dimitrijević nedavno je na to opomenuo u jednoj emisiji („Utisak nedelje”) koja je trebalo da se bavi temom trenutne kulture, ali se, po običaju, na kraju o njoj nije ni govorilo. Ova novogodišnja kulturološka rezolucija nije nemoguća. Volim da verujem da je istrajnost ono što se često manifestuje kao pobednički manir.

Apsolvent Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu