Njegoš i muzika

Iako je ogroman broj bibliografskih radova posvećen Njegošu i rekonstruisan gotovo svaki dan njegovog kratkog života, a dela mu proučavali naši najveći književnici, književni istoričari i teoretičari, sasvim malu ili nikakvu pažnju posvetili su ulozi muzike u njegovom životu i delima, kaže dr Branka Radović, autorka knjige „Njegoš i muzika”, čije će drugo dopunjeno izdanje biti predstavljeno večeras u 19 sati, u Galeriji Kolarčeve zadužbine u Beogradu, uoči završnog koncerta koji će biti upriličen povodom obeležavanja 200 godina od rođenja Petra Drugog Petrovića Njegoša.

Na koncertu sa naslovom „Njegoš i muzika” biće zastupljene muzičke kompozicije inspirisane Njegoševim stihovima i prozom, a izvodiće iz horovi „Obilić” – AKUD „Krsmanović”, Kolegijum muzikum, kao i simfonijski orkestar zemunskog  „Madlenijanuma”. Publika će imati priliku da čuje dela Dejana Despića, Bogdana Babića, Žarka Mirkovića i Rajka Maksimovića. Dirigent je Darinka Matić Marović, a solisti Olivera Tičević, sopran, Mihailo Šljivić, bas i Srđan Sretenović, violončelo.

– Muzika je u Njegoševom životu bila stalno prisutna. Pre svega, on je bio duhovnik, svešteno lice koje je učestvovalo u svakodnevnim crkvenim obredima. Čak je jedan od najboljih poznavalaca Njegoša, Jevto Milović, tvrdio kako je i sam Njegoš na putu u Rusiju komponovao jedan tropar, što u pregledanim rukopisima i spisima, nažalost, nisam pronašla, priča Branka Radović čija su polazišta u prikupljanju građe za knjigu „Njegoš i muzika” bila arhivi cetinjskog muzeja, Biljarde, biblioteke, dokumenti iz Njegoševog vremena, dnevne i periodične novine iz doba kralja Nikole...

Branka Radović

Pored toga što je na molbu Vuka Karadžića sakupljao narodne pesme, a epske su se uvek izvodile uz gusle, Njegoš je, sam bio i izvođač i sakupljač te muzike.

– Do odlaska u inostranstvo, u Italiju, Beč i Rusiju, Njegoševa saznanja i interesovanja su se ogledala u onome što predstavlja arhaične slojeve folklora, oblike koji su proistekli iz mita i običaja, kakve su svatovske pesme, tužbalice i slično. Posećujući velike teatre, upoznavajući baletsku i opersku umetnost svoga doba, susreo se sa zapadnoevropskom muzikom koja ga je fascinirala do te mere da je ostavio beleške o slavnim pevačicama toga doba, Henrijeti Zontag i Anđeliki Katalani, a sam Njegoš je pravio veliku razliku između tršćanskog i venecijanskog pozorišta – objašnjava Branka Radović i dodaje:

– Njegoš je i sam bio veoma dobar guslar. Posle iscrpljujućih pregovora sa stranim diplomatama, sa gostima, svetovnim i duhovnim licima, organizovao je neku vrstu salona, za koje je sam govorio da su drugačiji od onih zapadnoevropskih, pre svega po tome što su isključivo muški, dok su saloni u Evropi: obavezno sa damama. Jedno takvo veče završavalo se pevanjem uz gusle, bilo da je sam Njegoš uzimao instrument ili bi pozvao nekog istaknutog guslara.

Pored gusala, Njegoš u svojim delima pominje čitav niz drugih instrumenata. U „Lažnom caru Šćepanu malom”, objašnjava Radovićeva, sama karakterizacija Šćepanovog lika urađena je pomoću simbolike dipala kao instrumenta. U ovome delu gusle se nigde ne pominju, a diple su u direktnoj vezi sa lažnim delom lika nabeđenog cara koji je prihvaćen za vladara.

– Mislim da moje interesovanje na temu „Njegoš i muzika” opravdava pre svega treći deo knjige koji sadrži pregled autora i muzičkih kompozicija koje su inspirisane Njegoševim stihovima i prozom. Od 19. preko 20. veka do današnjih dana pronašla sam i obradila pedeset takvih dela nastalih na teritoriji bivše Jugoslavije: Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Bosne i Hercegovine. I kroz istoriju i danas, pažnju autora različitog stilskog opredeljenja zaokupljaju stihovi „Gorskog vijenca”, posebno „Tužbalice sestre Batrićeve”. U najnovije vreme „Luča mikrokozma” takođe podstiče mlađe autore da se u različitim muzičkim žanrovima okrenu ovome spevu, od čisto instrumentalnih formi do spota, kao novog vizuelnog i muzičkog sredstva našeg doba, zaključuje Branka Radović.