Његош и музика

Иако је огроман број библиографских радова посвећен Његошу и реконструисан готово сваки дан његовог кратког живота, а дела му проучавали наши највећи књижевници, књижевни историчари и теоретичари, сасвим малу или никакву пажњу посветили су улози музике у његовом животу и делима, каже др Бранка Радовић, ауторка књиге „Његош и музика”, чије ће друго допуњено издање бити представљено вечерас у 19 сати, у Галерији Коларчеве задужбине у Београду, уочи завршног концерта који ће бити уприличен поводом обележавања 200 година од рођења Петра Другог Петровића Његоша.

На концерту са насловом „Његош и музика” биће заступљене музичке композиције инспирисане Његошевим стиховима и прозом, а изводиће из хорови „Обилић” – АКУД „Крсмановић”, Колегијум музикум, као и симфонијски оркестар земунског  „Мадленијанума”. Публика ће имати прилику да чује дела Дејана Деспића, Богдана Бабића, Жарка Мирковића и Рајка Максимовића. Диригент је Даринка Матић Маровић, а солисти Оливера Тичевић, сопран, Михаило Шљивић, бас и Срђан Сретеновић, виолончело.

– Музика је у Његошевом животу била стално присутна. Пре свега, он је био духовник, свештено лице које је учествовало у свакодневним црквеним обредима. Чак је један од најбољих познавалаца Његоша, Јевто Миловић, тврдио како је и сам Његош на путу у Русију компоновао један тропар, што у прегледаним рукописима и списима, нажалост, нисам пронашла, прича Бранка Радовић чија су полазишта у прикупљању грађе за књигу „Његош и музика” била архиви цетињског музеја, Биљарде, библиотеке, документи из Његошевог времена, дневне и периодичне новине из доба краља Николе...

Бранка Радовић

Поред тога што је на молбу Вука Караџића сакупљао народне песме, а епске су се увек изводиле уз гусле, Његош је, сам био и извођач и сакупљач те музике.

– До одласка у иностранство, у Италију, Беч и Русију, Његошева сазнања и интересовања су се огледала у ономе што представља архаичне слојеве фолклора, облике који су проистекли из мита и обичаја, какве су сватовске песме, тужбалице и слично. Посећујући велике театре, упознавајући балетску и оперску уметност свога доба, сусрео се са западноевропском музиком која га је фасцинирала до те мере да је оставио белешке о славним певачицама тога доба, Хенријети Зонтаг и Анђелики Каталани, а сам Његош је правио велику разлику између тршћанског и венецијанског позоришта – објашњава Бранка Радовић и додаје:

– Његош је и сам био веома добар гуслар. После исцрпљујућих преговора са страним дипломатама, са гостима, световним и духовним лицима, организовао је неку врсту салона, за које је сам говорио да су другачији од оних западноевропских, пре свега по томе што су искључиво мушки, док су салони у Европи: обавезно са дамама. Једно такво вече завршавало се певањем уз гусле, било да је сам Његош узимао инструмент или би позвао неког истакнутог гуслара.

Поред гусала, Његош у својим делима помиње читав низ других инструмената. У „Лажном цару Шћепану малом”, објашњава Радовићева, сама карактеризација Шћепановог лика урађена је помоћу симболике дипала као инструмента. У овоме делу гусле се нигде не помињу, а дипле су у директној вези са лажним делом лика набеђеног цара који је прихваћен за владара.

– Мислим да моје интересовање на тему „Његош и музика” оправдава пре свега трећи део књиге који садржи преглед аутора и музичких композиција које су инспирисане Његошевим стиховима и прозом. Од 19. преко 20. века до данашњих дана пронашла сам и обрадила педесет таквих дела насталих на територији бивше Југославије: Србије, Црне Горе, Хрватске, Босне и Херцеговине. И кроз историју и данас, пажњу аутора различитог стилског опредељења заокупљају стихови „Горског вијенца”, посебно „Тужбалице сестре Батрићеве”. У најновије време „Луча микрокозма” такође подстиче млађе ауторе да се у различитим музичким жанровима окрену овоме спеву, од чисто инструменталних форми до спота, као новог визуелног и музичког средства нашег доба, закључује Бранка Радовић.